Ilustrovana ratna kronika

Стр. 218.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 21

Црногорци бомбардују Дечић и Шипчаник

тризовани, и слутили смо, да ће се кроз који час можда »одиграти један велшси чин, који обично после историја записује на својим странама. Нико није помишљао на умор. Слабуњави и под поштедом војници из четвртог батаљона, који је био већ одређен за први напад, — устали су из својих земуница, узималп оружје и одлазили на предстражарски положај, где је њихов батаљон очекивао наредбу за општијуриш. Из официрских земуница чула се весела и складна песма, здрав смех и звек чаша. Официри ппјонирског полубат8љоиа, који су одређени да са својим људима при јуришу секу жпце испред форова, седели су загрл^ени са пешачким официрима, водили хучан разговор, братимпли се и испијали густо, мирисаво пловдивско вино, добијено по скупу цену и тешком муком чак из лепе, поносите румелпјске престонице. Причали смо своје неизгладиве успомене још из Академије, помпњали другове, који херојски падоше па маћедонским пољима, говорили о скорој крвавој борби. А изнад свега тога издпзала се изиад нашпх глава заносна, слатка и мека српска песма: , Ако л' паднеад, ти потражи Црна гроба мога..."

Јуначка смрт командира Павла И. Пламенца, ' шефа штаба црногореког Примореког Одреда „Глас Црногорца" доноси овај дирљиви некролог: Историја нашег јунаштва, нашег ратовања за ослобођење има да убиљежи у својим златним страницама поред многих хероја, многих витезова, палих за част, славу и величину домовине и име дичног командира Павла И. Пламенца, погинулог при јуришу на Тарабошу 18. марта ове године. Командир Пламенац спада међу оним нашим млађим официрима, који су своје војво образовање задобили у Италији. Како за вријеме школовања, тако и за све вријеме свога службовања Пламенац се одликовао својом ванредном бистрином, тачаошћу и ревношћу тако, да је могао свакоме служити као примјер. Баш ради ових његових преимућстава наименован је био у овоме рату за шефа штаба Приморског Одреда. И у овом је својству пок. Павле развио своју познату дјелатност и свестрану увиђавност. Једном ријечју он је био десна рука команданту Одреда, бригадиру Мартиновићу, који се није устезао, а да његовом раду, на сваком мјесгу, не ода

достојно признање. Војска га је такође љубила, његовој ријечи вјеровала и његовом се јунаштву и одлучности дивила. 25. јануара при нападу на турска утврђења бива Пламенац тешко рањен. Турско зрно прошишало му је кроз врх лијевог плећа, али он ипак остаје на ногама не напуштајући дужност шефа штаба. Но како су Турци 18. марта јако почели били узнемиривати лијево крило наше опсадне војске према Тарабошу, то је принудило нашу команду да се Турци избаце из тих првих редуга. Турски положаји, који се налазе на једно купасто узвишење, били су тако силно утврђени: подземним опкопима, бетоном, као и уопште блиндажама и читавом мрежом жица опкољени, да је за освајање таквих положаја потребна била не само једна војска са пуно воље и самопожртвовања, него у исто вријеме таква је војска и такви су положаји захтијевали поред увиђавног вође, још и хероја и прегаоца; и за ту смртоносну војску, а да би био успјех што сигурнији, својевољно се пријављује, да је предводи на јуриш сам шеф штаба, неумрли командир Павле Пламенац. — Око 11 сати прије подне, артиљеријска ватра је билу страховита и са наше и са турске стране. Наше су колоне пошле напријед, пред којима је био командир Павле. Турски митраљези и њина пушчана ватра из опкопа, почели су проређивати наше редове. Ни војску, ни њеног смјелог вођу ово није збунило. Ишло се напријед зорно и смјело, а у страшној јеци и грмљавини непрестано се чуо узвик командира.Павла: »Напријед, браћо, јунаци, за Краља и Домовину!" Бомбе наших војника силно дјејствоваху и раскидаху многоструке жице. Оа исуканом сабљом пред цијелом јуришном колоном командир Пламенац иде напријед. Ускаче се у први шанац. Бајонетској борби Турци подлегоше. Пламенац бива рањен, али га то не омета,