Ilustrovana ratna kronika

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 28.

збиља нестаде ти:: мисли, а он се осмехну. — Не, мој је Душан здрав! Зна он, како се ваља чувати и пазити у боју. Учио сам ја њега! говорио је он себи сасвим задовољно и са пуно уверења, да му сину не може ништа бити. Дошао је и воз... Пусгили су их све већину и без објаве. Кад је био у возу, као да је био већ са сином, такво га је неко задовољство спопало. Примирио се је у прикрајку у кол^ма потпуно задовољан и од.г.ах је, рнако уморан, и заспао!.. Кад су били код Куманова, многи су изишли брижни и радознали. Он је био потпуно миран. За пук свога сина је чуо, да је отишао некуда далеко напред. али, где је баш, нису му могли рећи, Сазнаће у Скопљу, рекоше му... И он је пошао мирно даље, уверен, да ће сина стигнути здравог и задовољног. А кад је стигао у Скопље, дознго је, да се возом даље не може, а пук ће негде бити на путу од Велеса у Прилип! — А којим се путем иде у Прилип? питао је он. — Е, пријане, иде се овамо; али отуда још несу очишћени Турии. Засад се може ићи само преко ВелесЕ|, ако хоћеш да не презаш! рекоше му. И одмах се је кренуо. Путем поред казибапског гробља оставио јеСкопље. С њиме су још неки, а и путје начичкан и колијама и појединцима обвезницима. Читаве коморе појединих јединица, а и појединаостала кола кретала су се и одмицала. Поред њих коморџије с песмом и шалом, зв::ждукањем и смехом. А и појединци иду и траже своје јединце. Неки је пратио заробљеничке одреде и сада се враћа за својима, па где их стиг-

не! Други је био у болници и оздравио, па је упућен у команду, а где му је управо у овај мах команда, да ли на путу преко Штипа и Криволака или овуда преко Велеса или баш и на другој страни, појма нема, нико му није умео рећи. Трећи опет заостао је некако још за време велике битке, ни сам не зна, где и како бар он тако брани сам себе и пред самим собом! — и сада иде за својом јединицом Истина, рекоше му, његови су отишли преко Овчег Поља; али, ко ће да иде сам за њима? мислио је он. Да се дође само до Велеса, па ћемо тамо питати, ваљда ће командант места тамо знати, где му је јединац!... Ноћ их је затекла у једном селу. Време је било до зла Бога рђ^во. Цело по подне била је суснежица и исквасили су се гацајућипо лапавици. Многи је врћ роптао на своју судбину и злу срећу, а многи је шалом разгонио и своју невољу и беду својих сапутника. Зато и јесте смех владао у појединим групицама ових измешаних путника шаренога одела и шареног изгледа. Но у селу је била невоља! Нигде крова, да се уђе у суво! Све је то било заузето. Они који су пре њих стигли, заузели су били, што се је могло наћи. — Има амо један насл<,н, у ком гу овце лежале! зачу се удесно. — Море, и тамо ће бити боље, него да останемо у овом чуду, влази и блату! помисли Павле и наже на ту страну. — ^хо, та то је још те како славно! чу се испред њега под насло ном, куда су већ неки били ушли. Ту су провели ноћ. И спавали су. Још те како слатко! Неки су се хвалили још недељама, како су слатко спавали у оној штали на путу од

Велеса! А ноћ је била хладна иона лапавица претворила се је била у чврсте џомбе и ледом покривене локвице. Сутрашњег дана су путовалипохладном времену и снегу и стигли у Велес... Павле је дознао, да је пук његовог сина отишао према Прилипу преко Извора. Неки познаници војници, ипо их је ту затекао, рекоше му, да су видели Душана и да је здрав. Мало је забринут за кућу, јер, откад је отишао од куће, још ништа неје био чуо за своје, а писао је, рече, неколико писама! Шта ли је то, да ли су они добили његова писма или не? говорио им је, рекоше, Душан... Павле им рече, да несу ништа добили. — Знаш, тако је у рату! правдао је то Павле. Неје се дуго премишљао ни оклевао него је ударио путем све узастопце за војском. Пргд саму битку пред Прилипом, стигао је чика Павле. Нашао је и сина. Сав је био сретан и блажен, кад га је спазио — Како си? изишло му је иза грљења тако сретно из грла. Гледао га је, чини се, не може га се нагледати. Па кад му је стао да показује утробу своје торбице! — Ечо, ово ти је спремиласнаха! говорио је. — А шта ради она? питао је Душан и разрогаченим очима гледао у преобуку. — Добро је!.. А ово ти је послала мати! показивао је даље чича. — А како је наја? питао је он и гледао у печење и погачу. — Добро је; држи оног малог на крилу и пева му! оцговара старац. — А како су деца? Слуша ли онај матори? Не иде у школу? Је ли нема школе? Јесу ли увек здрави? питао је он живо, а сада је гледао само у очи оцу. — Сви су увек здрави и ужива мо сњима. Онај стармали искао је, да дође са мном. Хоће човек да те одмени, каже он, да пуца на Турчина! Школе нема нигде. А где ће је и бити, кад је то све амо? говорио је старац. Говорили су још дуго. Душан се је распитивао за све у селу: ко је све остао, а ко је отишао на другу страну. Па онда је приповедао о о нима, који су били са њиме у пуку, а рањени су или где погинули. Рече му и за Николу, да је погинуо! — Јадан ти ли је! А баш смо и поорали све, пре него што сам отишао на пут. Па шта му би? Зар се неје умео чувати? ишчуђавао се је Павле. — Чувати! Ко ће да се чува,кад то ври и из неба и из земље! Не знаш, откуда ће те угристи. Час дође