Ilustrovana ratna kronika

Св. 30.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 243.

Носледњи дани Скадра (Свршетак) Од Базара пошао је принцутврђаву и дошавши до прага, сјашио је. Мало после тога састао се с Есадпашом, који је био врло блед и имао узасесамодва официра Престолонаследник и паша пружили су један другом руке. — Можете мислити — рече Есадпаша — како сам ожалошћен у том часу, у ком чујем мили глас мртви:.', које остављам у тој земљи. Али уза све то сам утешен, што сам иобеђен од храброта непријатеља , НЗЈЈуНаЧНИјег што га има на свету. Кнез Данило је уз каваљерски гест одмах одговрио: — Не може бити жалостан онај, који, је свестан, да је извршио сву своју дужност а Ви сте је испунили, велим Вам то ја, који сам био ваш истрајан непријатељ али и Ваш поштоватељ. Дивио сам се и Вашим официрима, који су се сви увек јуначки борили. После неколико минута разговора у хладу лиснатога стабла поздравио је Есад паша принца и његову пратњу те изашао из тврђаве праћен Вукотићем и Пламенцем. Ови су се после кратког праћења опростили па док је Есад паша у тишини наставио свој пут према долини Задриме, тосе над њим већ залепршала црногорска застава, и пратиле га бучне овације, покличи „живио" и пуцање топова са Тарабоша и утврђења. Црногорска је застава извешена на тврђави уз лепу војничку церемонију. Кад је пред њега донесена застава, принц Данило, опкољен официрима и војницима поздравио ју је овим речима, дубоко тронут: — Ту буди усађена, о наша заставо, — рече он — драга заставо, која си тражила од нас толико жртава, овде буди усађена и овде ћеш остати. Ти нас сећај палих наших другова и њихових погледа; њихове су се очи, пре него ће се за увек угасити, подигле к теби као за последњи завет. И на тај завет свакога од палих другова заклели смо се, да ћемо те увек поштовати и бранити, с највећом љубављу за тебе ис највећим презиром нашега живота. Ове речи, изражене лагано, пропраћене јецањем, изазвале су одушев љено „Живио"! Принц Данило однесен је од својих официра у триумфу. Принц се још неко време задржао у тврђави, а онда сишао на Базар, и укрцао се на „Нептун" за Реку. Јутрос је генерал Мартиновић именован гувернером, а прву је посету примио од рускога конзула, који

је рекао, да му је влада наложила, да од сада нема више опћити са Цариградом него са Цетињем. ЗАР ВИ НЕОТЕ ПРЕКО ГРАНИЦЕ!?. — Др.НиколаВунетићизБеограда. Тројица су њих. Отац им је умро поодавно; био је чиновник. Мати је остала са њима самохрана, да их изводи. И извела их је, мучећи се, као нико њен. Најпре је извела Милана: постао је предавач и био је матери десна рука, те је средњи, Видоје, могао свршити такођер за професора, а најмлађи, Паја, за судију. Дошла је мобилизација. Милан, као резервни официр, пошао је на своје место као четни командир. Видоје је такођер дохватио пушку и, као поднаредник, отишао весело у рат. Паја је остао у Београду. Он се је случајно затекао на месту, где је, с обзиром на положај и дужност, требао и морао оетати. У души га је кињило, зашто да и он не иде, већ да мора остати. »Истина — размишљао је он — и тојесвета дужност, коју врши, али да ли то свако схваћа«. Многи ће рећи, да се је он извукао! А то би му било страшно, кад би неко могао и помислити, а камо ли у истини посумњати, да се он извлачи, да избегава дужност, коју му налаже љубав према отаџбини, жарка љубав према Српству, она љубав, којом се је он од детињства му са друговима напајао, на коју га је и покојни отац — сећа се он тога још живо! — опомињао, а мати, често у највећој невољи и бризи, како ће се где помоћи, кад је за њих што требала, говорила би им поносно и с поуздањем: »Ништа то, само ми будите здрави и нашем лепом Српству од користи!...« Испратио је и Милана и Видоја. Чак се је могао прогурати и на пе-

рон. Не би то лако могао, да није имао једног познаника на станици, који га је пропустио кроз споредна врата. На перону је било као у кошници. Све је врело и жагорило, зујало. И Милан и Видоје су били необично раздрагани, смејали се, поздрављали са познаницима у сусрету, са многима, с којима се одавно не видеше, шалили су се и смејали, и опет би отшалили, као што и други чињаху. Паја је био нерасположен. Истински осмех мунијемогао на усне. И, ако би се који пут насмејао, то је било усиљено, усне развучене, али устегнуте једним сплетом мишићних влакана око спољних крајева усана, те би се направила мала рупица одмах у прелазу на образе. Ко је добро посматрао Пају, могао је то јасно видети и одмах приметити, да му се душа не смеје. Последње звоно опоменуло је, да више нико не остаје на перону од оних, којима је ваљало да се крену овим возом. Паја је у тај мах већ грлио и Милана. С Видојем се је већ био ижљубио. Милан одскочи на последњи јек звона и скочи на степенице од кола. — Збогом, брате, до виђења! Пољуби маму!— говораху у глас и Милан и Видоје, а беху весели, као да се пењу у рајско насеље... И Цају и децу! додаде још сам Милан. — Збогом! — изусти Паја, а сузе га облише, те се окрену од кола. — Но, но... до виђења! — дови кивао је Милан у тренутку, кад се чу звиждање локомотиве и кад се воз стаде кретати, — Не... не ћу тако... и ја морам с вама! Срамота је, да ја останем! До|виђења! И ја ћу за вама! — при стајао је уз кола, махао им и поздрављао их, а сузе су му врцале низ образе. Воз одмицаше, кола за колима

Црногорски књажеви: Данило, Мирко и Петар са својом пратњом у логору