Ilustrovana ratna kronika

Стр. 248.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 30.

— Жив је, жив. И у Бога се надамо, да ће и оздравити. Јуче је извршена тешка операција. Данас му јевећ боље и ватра је готово сасвим пала, а био је, Бога ми, врло рђаво. Чак је лекар мислио даму нема спаса. Данас је већ променио мишљење. Хвала Богу! — рече он. — Хвала Богу! — прихвати и она. — Шта ради мати и деца? питао је он. — Здрави су, браца; деца љубе руке, а мати је, сирота, жива премрла. Него смо добили писмо од браца-Видоја, донео нам га један војник. Он је у Крагујевцу... — Шта, да неје и он рањен? упаде брзо у реч Паја. — Јесте; али, хвала Богу, лако. Прошао му куршум кроз мишицу, неје ни кост повређена. Донела сам писмо; весео је и, вели, доћи ће за једнодесетак дана на који дан кући! — говорила је она. — Хвала Богу! — смири се он. — Па да ли разговара Милан, браца? — нави она разговор о Милану. — Данас би хтео и да говори, али му лекари још забрањују. Јуче, Бога ми, неје могао ни говорити. Тако јебило рђаво. Но, хвала Богу! .. Него, кад стигнемо, ја ћу најпре к њему, а ти ћеш после ући, кад га припремим, — говорио је он. И стигли су... Паја је ушао унутра, а Цаја је остала пред вратима. Али, откада је отишао, неје Милану било баш најбоље. Спопао га је био неки кашаљ, па да издахне! Морали су и лекара звати и он му је убризгао неки лек, асадсе јестишао. Изгледао је бедно, као оно кад га је затекао при свом доласку... Па ипак га је дочекао с неким благим погледом... — Је ли дошла Цаја? — прошапута. Дошла је! На пољу је! — одговори — Паја. — Па нека уђе! — одговори. Паја се врати, готово бесвесно, и одмах затим уђе са Цајом. Она је била мирна и озбиљна, усиљен осмејак јој се огледао на уснама. Приђе к њему и лако га пољуби. Њему се оте једна суза!... — Деца ти љубе руке, здрава су. И мати те љуби. И Видоје поздравља, добили смо писмо од њега, добро му је. А.хвала Богу, ити ћеш се брзо опоравити, веле лекари, а и сама видим, да добро из гледаш! усиљавала се је она и бодрила га. — Седи! — прошапута он. И она седе уз постељу, узе му руку и стаде је миловати и умиљато га блажећи, како ће то за 2-3 дана све проћи. Тако веле лекари!Па онда ће

кући, да се уз дечицу што пре опорави сасвим, да им прича и са њима да се разонађа. А златна су! Мали Миливој непрестано маше некаквим штапом ивели, то јесабља, као и татина! А мала Смиља пристаје уза њ и подражава га! Лепо јој стоји, кад рекне, да и она има сабљу, као њен татица!.. Он је слушао и пустио лак, благ осмејак на своје бледо лице, које иначе не мењаше. Знао је, да треба да је миран! Паја је међутим стајао у крају собе тако, да га Милан неје могао сагледати. Посматрао их је, па му нешто дође ужасно тешко и уједаред се мораде окренути на другу страну: облиле су га сузе! Дошла му жива слика, како Милан лежи мртав, а око њега се савила мати и Цаја, па плачу, а деца им се ухватила за скуте, па пиште. Једва се смирио и отресао те црне представе и опет ушао у таласе мисли, како му брат мора оздравити! И стишао се је... И Цаја и Паја преседили су цело поподне уз болесника. Паја је говорио снаси, да би добро било, да отиде у гостионицу, те да прилегне, а он ће после, јер се ни он неје одмарао, али за сада нема сна. Ни она ни он несу пристали, да се удаље од његове постеље... И поподне су били лекари и учинило им се, да му је боље. Но ипак су га бризгали. Ноћ је била Милану прилична; али Паји је била страшна. Сна још никако неје осећао. Тек свечера је био задремао, но само неколико минута. Снаху је међутим наговорио, да прилегне на једну постељу у споредној собици, и она је заспала, уморена путом и неспавањем. Он је остао уз Милана, и пробавио целу ноћ уза њ, пратећи сваки његов покрет, сваки дах, додајући му воде, по кашичицу млека, кад би зажелео. Он би му додао, а Милан би се затим опет смирио, а он би га посматрао и тонуо у мисли. Оне су опет биле свакојаке: разне, лепе, ружне, узвишене,племените, нискеи опет усхитне или веселе или тужне, како би кад налетеле. Преносиле су га у рано му

детинство, у игре са Миланом и Видојем к, друговима, у школу, у дечје несташлуке у ђачке идеале; онда опет у њихов однос, према оцу, према матери, у послушност и непослушност, у муке, које су виђали док не постадоше људи, у тешке бриге, кад су ступили у живот, узимљући на се дужност Србина и грађанина; затим у подпаштво, на које наилазаше у друштву, у звању; у неискрености под кринком искрености и пријатељства; најпосле и у поштење и праву искреност, којих је ипак доста, врло много у друштву, али се вавек не виде, не стрше већ се крију, као најмириснија љубичица, што је скривена у свом бокору. Напослетку га забавише мисли о срећи и о несрећи. Ту га је онда дуго мучило, да ли је оправдано, кад се каже за некога, да је срећан или ће то бити, да је он паметан, јер уосталом и народна мудрост каже, да је сваки човек своје среће ковач! Примери су му излазили један за другим из живота и увек је могао наћи узрок, рашта је кога његова несрећа снашла, и умотрио би кривицу самога несретнога... Наједаред му "севну мисао, да ли су и они криви, што је њих снашла ова несрећа! Милан рањен тешко, можда не ће ни остати, а и Видоје опет рањен! Како? Он вели лако! Можда он само тако каже, а Бог зна, како му је... — Ко је крив за ову несрећу? запита се он у мислима, а, да је ко био у тај мах будан у соби, зацело би га разумео, тако је гласно рекао... — Несрећа? — стресе се он. Шта велим ја? Јесам ли ја при себи, кад тако говорим? Зар то неје срећа, дати своју крв за срећу свога народа?... Та они су сретни и пресретни, и њих двојица и наша мати, и Цаја и деца њена и Миланова, сви су они сретни!... Само сам ја несретан, шго и ја не бејах на бојном пољу, те што и ја не дадох за Српство своју крв, па и свој живот! — заврши он, па се баци опет у мисли. (Свршиће се.)

Са овом свеском завршујемо трећу серију од десет свезака „ИЛУСТРОВАНЕ РАТНЕ КРОНИКЕ", и улазимо у серију четврту. Осврнувши се на маш досадашњи рад, обузима нас извесно задовољство што смо имали толико снаге и упорности, да у овако тешким приликама са овим издањем издржимо. Нисмо жалили ни труда ни трошка, да „Кронику" одржимо на висини, па с тога с правом апелујемо на то, да нас наши читаоци и у будуће помогну како би ово велико дело до краја што лепше издали. Српска публика тиме ће добити јединствен и за српске куће диваи албум, споменицу косовске освете. Ширите „ШУСТРОВАНУ РАТНУ КРОННКУ!" Уредништво и администрација „Илустр. Ратне Кронике".

Употреба клишеја законом забрањена

Штампа д. д. Браника Н. Сад,