Ilustrovana ratna kronika

Св. 30.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 245

пута он. Мало се загледа, па му дође Мисао, да је већ време да се легне... Свуче Се, угаси светлост и леже у постељу. Заспао је брзо, али се ускоро пробудио. Хтео је опет да заспи, али га сан не хваташе. Непрестано му се врзла мисао, да ће му приговорити ко, да се није одужио дужности према Српству, ако га пријатељ превари и не уради, да и он пође за осталом браћом, која су се кренула на посао око зидања велике Србинове куће, што се зове Уједињено Српство. Затварао је очи, отимао се од тих мисли, силом је тражио друге представе и друге мисли, али је све то било узалуд, сан му неје хтео на очи. Превртао се је на десно, на лево, на леђа, све бадава! Напослетку ипак у просвитак свео је очи и одспавао готово два часа и пробудио се доста освежен, али су га мисли гањале исте, као и јуче. После девет часова седео је Паја у својој канцеларији и баш је био узео други свежањ аката са свогаписаћег стола, када. уђе стари Јанко са једним писамцетом у руци и метну га преда њ. — Донео један војник. Чека на коверат! — рече он мирно. Паја потписа коверат и предаде га Јанку. Био је узрујан, а у лицу му се ипак примећавала нека веселост. Читао је писмо. Пише му пријатељ из министарства војног и вели му, да се још данас има јавити начелнику санитетског одељења министарства војног, где ће дознати за своје распоређење. — Дакле ипак! — трљао је руке у крилу и осмехивао се. Неје прошло ни четврт часа, а он је био већ пред вратима начелника санитетског одељења и умолио је војника, да га пријави. Одмах је био примљен и начелник га је прихватио љубазно, али озбиљно. — Дакле, господине, Ви сте одређени, да вршите дужност комесара једне резервне болнице у Београду! рече начелник. — У Београду!? А ненабојишту? — питао је зачуђено Паја. — Да, у Београду! Ппред своје редовне дужности вршићете и ову. Посла ћете имати и сувише; али Ви ћете га вршити свесрдно, уверен сам, — говорио је начелник. — Добро; али ја бих волео да пођем за осталом браћом! — говорио је Паја нешто мало поништено. — А немојте мислити, да ће ово бити лако. Поред тога свога посла, знајте, знојићете се!... Него Ви ћете морати одмах на посао. То се мора припре мкти све, да нас време не изненади. Јавићете се, где треба; војник ће вас одвести, па ће Вам се тамо рећи, шта

да радите. Зграда је велика и она се мора претворити у праву болНицу. Свој досадашњи посао удесите према овоме новом послу, Знам, и једно је и друго важно; али ово је сада, бога ми> најважније. Јесте ли разумели ? — заврши начелник. — Разумем! — одговори Паја. Начелник му пружи руку и упути војника, да га одведе куд је требало. Најпре је свратио у канцеларију, да нареди, где ће га потражити, ако га ко устражи. Неје се дуго задржао, одмах се вратио и отишао са војником, куд требало, и примио је наређења. Тако је сазнао, коју зграду има да преуреди, откуда ће добити кревете и постељне и друге ствари, које ће бити по собама и ходницима потребне, као и остале стварчице, које долазе уз болесничку постељу. Он је све то саслушао са највећом пажњом и, што му се чинило потребно, и прибележио. До ручка је сазнао све, тако да је пошао у подне кући потпуно задовољан. Успут је још премишљао о свему и учинило му се, да ће имати сувише много посла, нарочито испочетка, док све не уреди. Али шта то мари? Зар ће они на бојном пољу имати лакши посао? Ваља запети и радити, па ма било то и дању и ноћу. Шта човек не може свршити, само кад се са свом вољом ода каквом послу?!... Мало га је додуше још пекло, што је остао у Београду; али то га неје више толико тиштало, јер најпосле, свако, ко има очи, може лако видети или, ако запита, може сазнати, да је он сада оптерећен двојаким послом: својим редовним и сада овим општим народним!.. И онда се опет задовољи . .. Уподне је за ручком била и снаха му, Миланова жена, са двоје деце и он јебио необично расположен. Децу

је мазио и миловао. Мати је приметила то његово расположење. — Шта си ти данас нешто много весео ? — запитаће га она. — Па и мене су распоредили на војну дужност!... Зато! — рече он задовољно. — Ко долази на твоје место? запита мати брзо, а видело се је, да је посумњала, да му је то место узео неко чијом протекцијом. — Нико! ја вршим и једно и друго. Имам да уредим једну болницу; већ сам добио и обавештења. Сутра ћу већ почети рад. А и иначе ћу вршити дужност болничког комесара, док се год буде у тој болници радило. — Дакле опет остајеш |овде?! усхићавала се је мати и питала задовољно. Њему је и то питање изгледало више као неки прекор, него да се је она зарадовала. А збиља неје! Она се је радовала чистом радошћу материнскога срца. Паја је сутрадан био на послу. Сав се је био предао раду. Радио је свој канцеларијски рад свега 2—3 часа дневно у канцеларији; остало је свршавао код куће ноћу. Овај други рад вршио је иначе по вазбоговетни дан. На дан објаве рата његова је болница била потпуно спремна. Али зато је спавао врло мало, како коју ноћ, 3-5 часова! Но постигао је за се нешто друго: он је био у души врло задовољан. Баш последње вече, кад му је лекарска комисија рекла, да је све у реду и да он за то заслужује највећу захвалност, дошао је кући сав блажен, легао је одмах после веч1ђре, прочитавши летимично новине. И спавао је целу ноћ и свеж и одморен тргао се је већ кад је свануло... По доручку је прво обишао болницу па је тек онда отишао у