Ilustrovana ratna kronika

Св. 30.

ИЛУСТРОВНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 247.

какви. Повређена је и вилица и језична кост и плућа. И гнојење је ту! С горњом повредом је и помози Боже, али груди, груди! А данас је већ осми дан, откад је повређен. Рањен је одмах после прелаза преко границе, још пре велике битке. Ватре су велике, искашљава гнојаво, тешко се може добру надати!.. Паја је све то слушао и ћутао, изгледало је, као да ништа и не чује, што лекар говори. — Хвала, господине! Ви чините што можете, а воља божја! Бог ће учинити своје! — говорио је Паја исто онако мирно. — Могли бисте јавити и госпођи му, да дође! — додаде лекар. — Јавићу! Ако могу телефоном? — опет он рече сасма мирно. — Може, може! — рече доктор и пође. — А ја могу бити стално уза њ! — пристајаше Паја за њим и питаше га. — Можете, дабогме! Све док не видимо, шта ће бити, — рече доктор и оде. Паја се вратио к брату. Он је дремао. Паја је мирно сео поред њега и посматрао га, а мисли су га мориле свакојаке... Само да оздрави! Али доктор вели, да нема изгледа. Ко ће знати!? Сам Бог зна! Зар једанпут лекари рекну за кога, да нема од њега ништа, па ипак природа надвлада! А мој Милан је здрав, као кремен, увек је био умерен, нема никакве страсти, сушта уредност; зашто да не преболи? Па кад преболи! Онда опет да будемо поред матере, а његова дечица сиграју се око нас коња, јунаштва, рата! А он ће нам причати, како је то било, кад је рањен. Дабогме, он ће оздравити! Али ако не оздрави?... Ту му се помрачи свест и ум му блуди без икаквих представа. Милан се промешкољи и нагло закашља, болничар притрчиса пљуваоницом и помогне му избацити гнојав пљувањак. Све

је то скопчано са тешким болом и, по свршетку, једва дође к себи, а дисање беше кратко и јако убрзано. Дошао је опет лекар и са њиме још двојица. Беху Руси. Прегледали су га зг*једно. После прегледа изазваше Пају и рекоше му, да би добро било извршити болеснику једну операцију, јер овако он већ не може те не може издржати. Од операције може најпосле ипак бити и добро. А можда је не ће моћи ни издржати ! — додали су. — Ја ништа не могу да утичем; радите, господо, што мислите да треба да се ради! Божја воља и Ваше знање! — одговорио је он. Није ни сат прошао после тога и Милан је био у операцијоној соби. Отворили су му грудни кош, исекли делове од три ребра и испустили гноја више од два и по литра. Он се онесвештавао у два маха и бризгали су га неколико пута. Опет је донет у собу. Био је занет, а рекао би да је спавао. Увече је био нешто, нешто мирнији. Паја је остао уза њ целу целцату ноћ. Сан му неје ишао на очи. Чудно! Већ друга ноћ, ни да сведе очи! Мисли су му за час пусте, не мисли ништа, па то кадикад устраје дуго; гледа, а не види ништа, мисли а нема никаквих представа! Час га опет окупе тешке мисли: о Милановој болести, о његовој деци, о његовој жени, која ће можда сутра стићи, јер је јавио телефоном у канцеларију, да јој се јави да дође; па како је њојзи, па матери, па шта је са Видојем, па онда шта је са новим сударима наших са турском војском, па шта са заплетима у будућности и замкама, које плету Српству његови крвни непри јатељи! Шта све не мори душу његову?! И најпосле му падне опет поглед на Милана, којилежи изнурен, дише још тешко, али ипак, хвала Богу, рекао би, нешто лакше! Мало после ер-ј болничар опет мерио температуру, па је и она нешто пала!

Онда опет почну мисли лепе, како ће он оздравити, како ће се жени, кад стигне, обрадовати, можда ће моћи са њом и говорити и све друге мисли полете, редом лепша иза лепше! Све, све; али сан му не хтеде на очи!... И свануло је, а он је пребдио уза њ. Милан се је нешто и освежио. Мало је постао светлији у лицу, али још увек слаб, блед, чисто провидан. — Ти неси ништа спавао? — рече он шапатом. — Не мари ништа, само кад је, хвала Богу, теби боље! — обрадова се Паја. — Хоћете коју кап млека? приђе болничар и стаде нудити Милана кашиком. И узео је некол!<ко гутљаја. И опет је заспао. Дошли су и лекари и били су задовољни. Дали су му инјекцију и превили га. Он се је осећао нешто снажнијим. — Да ли ће ти бити по вољи, бато, поручио сам, да дође и Цаја? — питао га је Паја. — Доћи ће?! — осмехну се он. — Боље, да се и ти одмориш!—додаде још... А кад ће доћи ? — запита после мале почивке. — Па надам се, да ће воз скоро стићи. Ја ћу изаћи пред њу. Распитаћу се још, кад стиже, — додао је. — Шта јес Видојем? — опет запита после дужег ћутања. — Не знам! Него немој да се замараш. Знаш, лекари су рекли, да не говориш много! — говорио је Паја, милујући му руку. ^ — Добро! — рече он и заћута. За мало, па сеје примирио. Заспао је. Ш Па Ј а устаде и измакну се... Рекли су му, да ћевоз за пола часа стићи, па ]е ваљало похитати на станицу. Доста је далеко. И стигао је баш на време. Из кола је изашла Цаја, сва уплакана. — Шта је, браца,'ак° Бога знате! Је ли жив Милан ? — питала је она усплахирено.

Уништена турска батерија