Ilustrovana ratna kronika

Стр. 260.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 32.

Још си, краљу, Марка очекив'о, Да он дође на бој на Косово Ево теби Краљевића Марка!" Проли сузе краљу од Србије, Проли сузе, па 'вако говори: „Хвала богу, хвала великоме ! Благослов је на народ излио, Благослова на земљу Србију, На Србију и на Црну Гору. Косово ће освећено бити! Бог нам посла Краљевића Марка, Да предњачи нашој храброј војсци, Да предњачи и да је предводи. Војска ће се духом обродити, Силним духом Краљевића Марка. Кад настане крваво крешево, Када војска дадне целу снагу,

Да потисне Азијата страшног, Па кад снага не буде довољна, И Азијат стане алакати, Јавиће се Краљевићу Марко, Соколиће моју младу војску, Улиће јој многу нову снагу. Победиће Срби Азијата, Осветиће то Косово тужно, Освојиће сву стару Србију, И продреће на плаву Адрију. Биће крви, биће окршаја; Нек Бог прости, тако бити мора. После крви, после пкршаја, Песма ће се заорити редом, По лугови, што су робовали, Робовали пет стотин' година. Хвала богу, хвала великоме!" (Свршиће се.)

ЈА 1У ГА УКРАСТИ „ Др. Никола Вучетић из Београда. (Свршетак). — Ма од чега, свеједно, само Ви мени допустите! избегавала је она одговор. — Е, неје тако, драга! Има болести, које могу са болесника или са мртваца прећи и на друге људе и пренети се далеко па чак и у село твоје, сачувај Боже, па и на тебе и на тога ти сина. Е, реци, зар то не би био грех? поучавао ју је ђенерал. — Не би, господине! Грех би био, да му жива мати никад не прелије гроба свежим сузама! Веле, да је умро од врућице! А што то може бити заразно?!. Јел'те, Ви ћете ми дозволи ти? склопи она Јруке и стаде га молити. — Слушај, драга! Немој тако, буди паметна, ја разумем тебе и твоје срце. И ја сам родитељ. Теби је тешко и претешко, знам ја то. Али буди срчана! Син ти је пао, као јунак, у рату, од болести, као да је пао и од куршума... — Да, да, и ја то кажем! Баш за то и морате ми допустити, да га пренесем! прекину му она реч. — Разумеј ме, снахо: Тешко то може бити!... Он је умро од врућице, велиш сама, а врућица је опака бољка, јако ззразна, преноси се лако. Могу лако и други да се разболе; зато се ето и не дозвољава пренашање мртваца, тумачио јој је ђенерал. — Али мени морате дозволити! испрси се она. — Е, па, снахо, морате, велиш! Понешто се и не мора, јер се не

може и не сме! говорио је ђенерал још увек благо. — Шта не може, шта не сме!? Ви можете и смете, само ако хоћете! А ја морам пренети свога сина, морам га још и видети! говорила је она љутито. — Ех, мораш! љутну се ђенерал. — И сам сам јој говорио, да се то не може, али она тако! рече Душан тихо ђенералу, да би га ублажио. — Хоћете ли, господине? Допустите ми! Ви знате, шта је материнско срце; и сам сте отац, рекосте... Та ваљда неје то одело на вама ишчупало родитељске осећаје!? корела га је болом утучена мати. — Неје.. знам! Али не да не ћу, него не могу и не смем ти допустити!... Стишај се, прибери, смири се, одмори се, изађи му овде на гроб, па онда иди кући и моли се Богу

за њ! говорио је ђенерал, који беше видело се је јасно, узрујан. Лице му је треперило. — Шта рекосте?!.. Да идем кући без свога сина, кој'1 је изгубио жи вот, као и многа му браћа, за своју Отаџбину и за свој народ!.. Да ми га не дате, да га са собом носим, као и друге мајке што носе своје синове!? Је ли Вам срце од камена? окоми се она ка њ. — Неје, снахо, али не смем! одговори ђенерал, а очи му се навод неше. — Не смете!?... Не смете!?... Ха, добро, не смете Ви!.. Онда, кад не смете Ви, ја % га украсти\... Ајде, Душане!... — Иди ми, жено! одмахну ђенерал рукама, окрену се и сузе га свега облише... Њих двоје изађоше... А-

I *

&

ваш

'• ! , г .

Рушевине града Краљевића Марка код Прилепа