Ilustrovana ratna kronika

Стр. 282.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 35.

стирао, да и он иде у свети бој, да му најзад добри командант пука одобри да се спреми и да пође с војском намеравајући, како је доцније причао, да га, чим војска стигне у Крушевац, преда родитељима. „Кад се XI пук крете из Крагујевца дете, Драгутк ' Дробњак, у потпуној ратној спреми, био је на челу пука, на домаку очију свога доброг команданта. „Од Крагујевца до Крушевца, није нигде застао, нигде показао ни најмањег знака умора или кајања. У Крушевац војска стиже пред саму ноћ, и Командант пусти Драгутина да иде кући, да се види са родитељима и родбином, и да тамо преноћи. Али, Драгутин Дробњак не оде, јер се бојао да војска рано ујутру не оде даље, а он да остане. Преноћио је у касарни, и тек кад је званично саопштена наредба у који ће се час кренути из Крушевца за Куршумлију, Драгутин је рано ујутру, онако у ратној спреми, отрчао до куће видео се с мајком — отаЦ је био на војној дужности — са своја два брата, и својом сестрицом. Кад је одприлике г>ило време за одлаз, Драгутин пољуби оба своја млађа братића и своју милу сестрицу, пољуби мајку у руку, и рече јој: — Збогом, мајко! „Мајка поче плакати и стаде га одвраћати од те детињасте намере, говорећи му како рат није за децу, како ће се од силног штрапаца разболети и умрети пре него што и уђе у рат, али то ништа не поможе. Храбри и срчани мали Драгутин уозбиљи се, нежно помилова мајку по лицу, спусти руку на њено раме, загледа се у њене престрављене, забринуте и уплакане очи,па јој рече: — Ћути, не говори, мајко! Видећеш већ, ко је твој син! „Затим је опет пољуби у руку, још једном пољуби оба брата и сестрицу, и отрча у касарну. „Од Крушевца до Куршумлцје ишао је исто онако весело, лако и неуморно, као и од Крагујевца до Крушевца, ишао је опет на челу пука, у близини свога команданта. „У Куршумлији, командант није више ни помишљао да се ра,здваја од свога љубимца, од љубимца г. г. официра, подофицира и војника, од љуби. да и најмлађег хероја XI пешадијског пука, од храброг и невероватно издржљивог малог Драгутина Дробњака, који је као дете, својим примером потпиривао частољубље код старих јунака, које је челичило њихову отпорну снагу, чинећи је способном, да издржи све напоре. „Као што је у Крушевцу весело отскакутао до куће својих родитеља,

тако је исто весело улетео у први, најкрвавији и најстрашнији бој на Мердарима. Као да се небо беше провалило, као да су разјарени природни елементи на сг, стране и у свима правцима заошијавали грод'ове: гранатг, шрапнели, куршуми, падали су са свију страна, обарајући живе мете, људе, који су са самртничким ропцем падали поред неустрашивог хероја младог Драгутина Дробњака; али све то не само да у Драгутина није могло коначно угушити вољу за даљим ратовањем, већ је још више потпиравало жељу да се бије, да свети ту до малочас рођену браћу, која се најбрижније интересоваху за његов живот, да свеги Косовске јунаке, да покаже својој мајци: ко је њен син, како јој при поласку рече. „После боја на Мердарима, храбри XI пешадијски пук, участвовао је и у борби код Подујева, и у њему опет мали Драгутин Дробњак, са истом жељом да свети браћу, да покаже мајци ко је он; са истом неустрашивошћу у најпогибаонијем окршају, с истом прибраношћу духа као и на Мердарима, он је гледао како његова браћа гину поред њега, и пуцао из свога револвера и из своје мале брзометне пушке. „Све тегобе, које су ратници сносили у овом епохалном рату, сносио је и млади херој Драгутин Дробњак, и ни једног тренутка, он се не пожали на умор, на оскудицу. После подујева, као и Крушевац, Куршумлију и остала места, ушао је исто тако на челу свога пука, и у Призрен. Ту је провео неколико месеци, уживајући у општој љубави целога XI пука, кога је он био херојско дете. „Најзад, мало се разболе, и додри командант пука пусти га кући на боловање. — Дошао је у Крушевац, испричао својој мајци сва своја јунаштва, све своје ратничке доживљаје. Њего;' млађи брат Милутин Дробњак, д' е од 12 година, слушао га је са притајаним дахом и нетремице, да би се свака реч, јуначног му братића, што дубље зарезала у његову младу душу. „Драгутин је горео од нестрпљења, да се врати своме омиљеном XI пуку, те родитељима није он ни казао, колико је добио осуства за боловање. Читавих 15 "".ка пре времена, он је казао: — Сутра морам д а идем, јер ми истиче осуство. — Бато, рекао је дванаестогодишњи Милутин своме брату Драгутину, кад се нађоше сами у двориш ту. Поведи и мене и ја морам с тобом!

— Добро, само ти мораш отићи напред, у Сталаћ, где ћеш ме сачекати, како се родитељи не би сетили. Тако је и било. Још није ни свануло, а дванаестогодишњи Милутин Дробњак искраде се из куће и такорећи одјури у Сталаћ, где сачека Драгутина, па заједно с њим возом отпутова у Скопље. У Скопљу промене воз за Урошевац — Феризовић т— а кад и у Урошевац стигоше, они се ту мало одморише и кренуше пешице за Призрен, на дводневни пут, јер се од Урошевца за Призрен иде само колима или пешке. „Кад стигоше више села Штимља, на њих припуцаше Арнаути из заседе, ранише младог хероја Драгутина у десну бутину и повукоше се у једну кућу. Дванаестогодишњи Милутин не изгуби присуство духа, већ чим виде да Драгутин паде, он га попе на своја леђа и поче бегати. Кад дође до једног природног заклона, он спусти рањеног Драгутина у један оближњи јендек, па онда отрча до оближњег места, где је гарнизонирао један одред српске војске, отрча у правцу, који му је Драгутин још пре овог случаја назначио, нађе војску, исприча им шта се десило, и замоли их да пођу с њим, да донесу и по могућству освете његовог брата. „Кад војници с Милутином дођоше до заседе из које су Арнаути малочас на њих пуцали, он застаде, показа војницима кућу у којој се Арнаути склонише, па храбро потрча напред, викнувши: — За-мном! „Дошав до капије те куће, он се припи уз капију и поче свом снагом ударати рукама у њу, вичући: „Овде су, овде!" и не осврћући се на куршуме који опет зазујаше из арнаутских пушака. „Наши храбри војници осветили су хероја — дете XI. пука, Драгутина Дробњака и пренели га, са његовим братићем у логор. „Командант XI пука произвео је јуначког Драгутина за каплара, и унапредио га је са једном класом. „Најмлађи српски ратник, каплар Драгутин Дробњак, извидао је ране, и сад је опет у Призрену, где је гтредмет опште пажње, херојско дете, кога сви без разлике воле. „Лепо је видети каплар Драгутига нагиздана реденицима, начичканим брзометним куршумима и наоружана револвером и малом пушком, кад појаше свога малог коња, кога му добри командант поклони, и кад у таквој опреми пође са једним одредом војника за хлеб, који се из вароши доноси ло угор.