Ilustrovana ratna kronika

Св. 35.

ИЛУСТРОВА.НА РАТНЛ КРОНИКЛ

Стр. 285.

Партија'^на жељезничкој прузи Београд-Ниш

руке, коју држи испружену на сто: прима тантузе од калфа и тачно бележи сваку издату порцију јела. С времена на време сркуће црно вино из мале чашице и мотри како служба тече. Једнога дана после ручка, осгадосмо дуже за столом. Већ су се били скоро сви разишли. Поведосмо реч и о њему. — Цепелине! — зовну га пријатељ Рогић. Молим! одговори он и приђе нашем столу. — Где сте, Цепелине научили српски? — Научио сам га у Бечу. — Па ви сте Аустријанац! нашалих се. Вере ми, ваља нам се причувати! — Ја сам Бечлија, али кад би сви Аустријанци били и осјећали као ја, ви би ваш посао брзо свршили — одговори кроз гласан смех. — Српски језик са наречјем којим говорите, нисте могли научити у Бечу — рекох. — Као дечко дружио сам се са Србима и веома сам заволео српски језик. Доцније сам много читао Миклошића, Даничића и Вука, нарочито Вукове Српске Народне Пјесме. Ја жалим што данас не гово

рим више српски онако, како сам га говорио прије. — Хвале се наши људи, да сте им у овом рату чинили услуге. Хвала вам! — Ах, ситница, господине! Бојали се покоља, те сам их примио овђе. Склонили смо их тамо гђе су собе. Кафану смо одмах затворили а столове натрпали на гомилу, да се види да не можемо ништа дати. Наиђу турски официри, а ја им само покажем на гомилу столова. Међу тим официрима био је и један беј, — пашин син, мој добар пријатељ. — Цепелине, рече ми једнога дана беј, ја одох у Ниш. До виђења! — Како у Ниш? — Па у Ниш с војском. Ако Алах буде шћео, сутра ћу тамо вечерати. — Слушај, беје, кажем му. Срби не пуцају гомилом и у ветар као ови ваши. Они само у сигурно гађају, а кад чујеш пуцањ ти си и погођен. — Цепелине говориш ли истину? — Истину ти кажем, беје, јер те волим. И зато што те волим, кажем ти: чувај се ! — Е, кад је тако — вели беј — ево ти моје фотогра-

фије. Чувај је за успомену ако погинем. «... Тај исти беј, господо, побјегао је са Куманова као жена! Кад је дошао овђе у Скопље, срамота га је било да дође к мени. Бацио је униформу, купио је цивилно одело код некога на станици, па побјегао Бог би га знао гђе! Кад сам то чуо, рекао сам: ова ми фотографија више не треба... Ту Цепелин застаде и нешто се замисли. Превуче руком преко бркова и, гледајући у патос, настави: „Зар не, господо? Да је беј побјегао са Куманова заједно са својим пуком, могао би се још и правдати. Ратна га срећа изневерила, па квит! Али оставити своју војску, па побјећи без трага, то је кукавички! Његову сам фотографију бацио одмах . . . — А како сте знали да ће наша војска ући у Скопље баш 13. октобра? По чему сте то судили? Наши људи веле, да сте их о томе уверавали два дана раније, управо на дан кумановске битке, за коју се тада у Скопљу још није знало? — Па то није било тешко погодити. У четвртак, 11. октобра по подне, спазих турског официра, који је као ађутант пратио Фети пашу на аутомобилу, да изби из једног споредног сокака. Сав је био каљав и гарав. Таман је шћео скренути овијем лијевим сокаком, у намјери, ваљада, да оде на жељезницу, а на ћошак избише два наоружана војника, који су такође бјежали, и сукобише се с њим. — Дур! викну официр и потеже револвер. — Дур! повикаше и војници и упреше своје пушке њему у прса. И у мјесто да их он врати они њега отјераше негђе. Кад сам то виђео, знао сам не само да су Турци потучени на Куманову, него сам одмах знао како су потучени. Не брините рекох онима што