Ilustrovana ratna kronika

Св. 35

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 287.

су се код нас сакрили. Прексутра су Срби овђе... А пред вече су се већ у гомилама могли виђати турски војници бјегунци. .. Али је требало имати стрпљења да се то „прекосутра" дочека! Чика Младен ме је већ сутрадан ујутру питао: „па кад ће моји Срби већ једном бити овђе?« Стрпљења, велим му ја. У варош која има тврђаву и онакве положаје, не улази се друкчије него стратегијски... ...И збиља, Турци су били намјерни бранити Скопље. Железницом су били и артиље рију довукли. И таман су са станице пошли оним сокаком поред Гарме, а један пуцањ одјекну у вароши иначини страхотну панику међутурским војницима! „Срби!" повикаше у страху и нагоше бјежати! Нису имали кад ни коње испрегнути, пего посјекоше штранке, појахаше, па гђе који, а топове оставише ту на улици!.. А та пушка не бјеше српска: на вардарском мосту један арнаутин пуцао на валију, којн је такође пошао да бјежи. „...Сутрадан је већ скопљанским улицама крстарила српска коњичка патрола. Милина је била виђети те дичне војнике. Да су генерали били, господо, не би се умјели достојанственије понашати... Поносито су пројахи кроз све улице, поздрављајући сваког европејца. Кад смо виђели то, знали смо одмах да у Скопље не улази освајачка, већ ослободилачка и културна војска... Ту Цепелин поче да грца; глас му је дрхтао. Заст?де за тренут, па настави: „...А кад их је виђео чика Младен са балкона његовог Гранд Хотела, плакао је као дијете... Даље није могао, јер кад то рече, грунуше и њему сузе! Маши се мараме и притискујући је на очи окрете се нагло и одмаче од нашег стола. — Сузе! — рече Лујевић.

— Плаче! — прихватиРогић. Погледасмо се не могав ништа да кажемо. А Цепелин, гурајући мараму у џеп, приђе нам и промуца: — Извините, господо, али то су емоције, које не пролазе брзо. — Мени у грлу застала кнедла као песница, па да ме удави. — Вина момче! — викнух колико нешто да рекнем. — Напуните и Цепелинову чашу! — нареди Лујевић. — Добро здравље, Цепелине! — У ваше здравље, господо! — прихвати и диже чашу у вис. Куцнусмо се и исписмо нагло сви. Изиђосмо на улицу не говорећи ништа и ганути до срца. Потресени искреношћу овога човека, сви смо осећали исто: кад плаче он, сећајући се величанственог тренутка, када је наша победоносна војска ушла у Душаново Скопље, шта ли тек осећају они који су нас жељно очекивали кроз пет стотина година! — Добца душа! рече Лујевић, корачајући лагано. * * * Наскоро сам за тим откомандован из Скопља. Отпуто-

вао сам ненадно, немајући времена да се са нашим Цепелином опростим. Нека му је ово моје Збогом. Драг. „Политика". П Р И Л Е П Прилеп је у истини један од најсимпатичнијих градова у целој Маћедонији, који са својом живописном околином и многобројним манастирима и црквама преноси у оно славно доба српских краљева и царева (Стевана, Душана, Вукашина краља) кад је Србија играла на Балкану улогу важног а пресудног фактора. Седамдесетих година Прилеп је још био под утицајем српске културе и српских просветних раденика, али се по казивању старих Прилепчана, ускоро после ослобођења Бугарске, из сасвим непознатих разлога, Србија одрекла свих својих претензија на ове крајеве, предали нас на милост и немилост бугарских пропагандиста, који су у недостатку других средстава у више маха и терору прибегавали. Колико је овај елеменат патио од тако зване „бугарске партије" (овде се народност индетификовала са партијом) знамо ми сви по оним многобројним жртвама наших највиђенијих људи, којима је српско племе откупљивало> своју слободу. Интересантно је, да су бугараши у побугаривању ових чисто српских крајева прибегавали често пута и врло ординарним средствима, на име: уништавању свијудрагоцених истори ских података,. фадзификатима, исмевању српског имена и т. д. Па ипак се и поред свега њиховог терорисиња „српска слава" тако лепо очувала у овим крајевима да

На потоку који протиче кроз улице Новог Пазара Турци узимају Авдос пре молитве.