Ilustrovana ratna kronika

СВЕСКА 42.

У НОВОМ САДУ, 8. (21.) АВГУСТА 1913.

СВЕСКА 42.

спфшпз ^7

Илустрована Ратна Кроника

лнг>

аиааоааоаапаааапааппапа I Р Н I I Н □ ! I □ Н I □аапаааааиааапаааааасао

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА ИЗЛАЗИ У СВЕСКАМА. - ПРЕТПЛАТА НА 10. СВЕЗАКА СТАЈЕ КРУНЕ 2'-. ПОЈЕДИНА СВЕСКА СТАЈЕ 24 ПОТУРЕ. - ПРЕТПЛАТА СЕ ШИЉЕ: КЊИЖАРНИЦИ СВЕТОЗАРА Ф. ОГЊАНОВИЋА, НОВИ САД.

папппаиаапапаппааааапаа 1 6 (!) | 1 :©: н 1 □ □ I иааппппппппппааааппппас

1389.

УРЕЂУЈЕ: ДР. КАМЕНКО СУБОТИЋ. - ИЗДАЊЕ КЊИЖ. СВЕТ. Ф. ОГЊАНОВИЋА.

1912./3.

Велешка гробља. — Војничка гробља у житу. — Живи мртваци у баракама. — Један скупо плаћен град. Велес, 25. јуна Један високи каменити венац, пресечен Вардаром, али тако стрм, да куће начичкане по њему изгледају као ластавичија гнезда, то је Велес. Он је сав у брду. Мала раван, оп кољена бреговима, на којој је желез ничка станица и коју средином дели Вардар, једва допире до најзападнијих велешких кућа. Над станицом је велико, дуго брдо испод кога се провлачи пут за Ба буну чије се плаве контуре једва оцртавају на магличастоме небу. Ис под врха брда, засебно једна од друге, три заравни, мале главице, голе и камените. Стојим на једној од тих главица. Одоздо, са дна брда, са стране, више главице жито. Таласаста, тек назрела пшеница, чији се таласи повијају, као растопљено злато на благоме ветру. А у сред тога жита гробови, низ гробова. Црвенкаста, песко вита и каменита земља на хумкама, које се протежу у правилним врстама, одблескују из жита на далеко. Виде је рањеници, силазећи у Велес, чак са врхова другог венца, с оне стране Вардара. Виде је војници наилазећи својим војничким возовима, у отвореним вагонима, чак од Башиног Села. Читав ред свежих, сасвим свежих гробова; можда од јуче, од синоћ. Десетак отворених, једва пола метра дубоких, зјапе празни и.. чекају. Испод њих, притисло високо жито, гомила земље а поврх ње лежи један сломљени будак. По дну њиве, под главицом, неколико жетварки жању. Лагано, равномерно пивијају се њихове прилике. А одмах уз саме гробове, водећи широку бразду, хитају жањући један старац, нека болесна жена и једна румена, витка девојка. Подухватају влаће, која је заронила земља избачена из гробова, и хитро рубе журећи се да пожажу што више и да начине што више цразног простора за гробље.

— Да пожњемо, да дигнемо жито, објашњава ми старац гледајући ред свежих гробова, док не стигну. Хлеб је, греота је!.. И њих троје журе да спасу своје жито. С времена на време жене се подигну, забаце главе, да исправе снагу и да избришу рукавима знојна лица, баце летимичан поглед на гробове и онда се још хитрије, повијају и још журније рубене још дозрело жито, које треба спасти од гробља које тако бујно расте.... Наредник Добривоје Матовић.. Тривун Милојевић 23. VI. 1913... Милан Радосављевић... Митар Милошевић, редов. Уб, 18—У1-1913.. потпоручник Живојин Радовавановић, 17 VI 1913.... арт. поручник Аранђел Сгојановић, 17-^1-1912.. Љубомир Стефановић, Криви Вир, срез бољевачки.... Око лута преко ниских једноликих крстача, исписаних хитро, нервозно, често у тренутку када су већ четири и пет нових чекале да приме имена оних који ће под њима почивати. Леже наши војници и официри на голој главици, над Велесом. Има их одасвуда, из целе Србије. Ређа се читав низ непознатих имена, ређају се

наша села, засеоци, кутови који нису сањали, да ће им њихова деца бити отргнута и бачена тако далеко да соком својих мишица торе дотле незнане пољане. ...Никола Миленовић... Витор Мијатовић Властимир Илић.. Драган Мирковић.. Н. Н. из Доње Жапско, срез пчињски.. Обрен Симијоновић... Стаменко Јевтић... Из Коморића, из Малајнице, из Свилеуве, из Високе, срез ариљски... Иван Стефанов, бугарски војник, 3 рота 30 пук... СтанојеВељковић... Геичо Панов, Бугарин... А*гампије Нинковић, умро 18 VI, 1913. Оглађеновац, округ ваљевски.. Два дуга реда јесенашњих гробова изравнила се већ са земљом, ураслау траву. Натписи на белим крстачама готово избледели. На једном од тих гробова лежи војничка карта, избледела, измрљана земљом и тучена кишама. Слова се једва читају: „Поштованом нареднику... за војника из његовог села Лазара..." Кад је карта стигла. Бог зна из кога кута Србије, вбјник је био већ ту у гробу, под крстачом на којој се једва назире: „Лазар П ој...« Наредник је испунио дужност према земљаку и донео му карту на гроб.