Ilustrovana ratna kronika

Стр. 344

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 48.

Застајемо и онда пролазимо кроз село пешице. Само широки друм остао је чист и незакрчен. Малих попречних уличица, које су дискретно водиле, и обе стране друма, кроз редове кућс и између високих плотова, нема ваше. И оне су затрпане рушевинама, поломљеним цигљама, лепом, изгруваним ћерамидама. Четири висока дуварска платна према Кули остала су читава и дижу се оштро над рушевинама. И на тим платнима зјапе у дугим правилним редовима рупе, налик на мазгале по градићима. На кровуједне полусагореле куће зијају такођер те црне рупе. Нешто даље напред, крај самога друма, остале су као каквим чудом неповређене две куће. У једној од њих сада је магацин за хлеб, који се довози из Зајечара, па се онда одавде даље носи у логор, а у другој је војничка постаја. Све друго је уништено, претворено у камаре пепела, угаљ и гомиле смрвљене печене земље. Крај сеоског бунара, чији је високи* ђерам такође захватила ватра, стоје три жене и плачу. Тамо даље опет група уучених жена и погружених сељака, који су се тек мало час вратили из збега. До њих неколико кола са покућанством и храном. Али терет нема где да се скине. И деца, вирећи иза поњава и џакова из кола, гледају страшљиво у згариште. Шестог јула у осам часоваувече ушла је наша војска у Кулу. Ушла је без борбе Бугарске војске није нигде било. Сутрадан, 7. јула, кренуо се један велики одред трупа за Белоградчик, други за Видин. Лагано, претражујући стопу по стопу шумарака и јвисоких кукуруза, ишле су наше коњичке патроле а за њима се кретала војска. Али све је било мирно Осмог јула изјутра затекла се наша војска пред самом Војницом. Тада одједном загрмеше из села плотуни. Наши су неодлучно застали. Учинило им се, као да је у Војници каква бугарска комитска чета, која не ће да се уклони без чарке. Али нови сложни плотуни из свих сеоских кућа показали су, да ту нема само неколицина комита, већ да јецело село спремно за борбу. И та борба је почела, Почела је с наше стране прво пешадија. Међутим њени метци нису могли нанети много штете војничкој одбрани. Онда је дошла аршиљерија. Са даљине од неколико стотина метара, не више, аросула се чишава бујица 1ранаша и шраанела. Зрна су рушила кућу по кућу, село се запалило и почело да гори, али се нико није

појављивао. Само су се овдеонде из рушевина и пламена чули очајнички гласови и плотуни, који су били све слабији и све ређи. За аола часа село Је било унишшено и наша војска, обилазећи високе стубове дима и ватре, могла је продужити путЛ Како се то могло десити? Зашто су се Бугари овде бранили, кад су напустили Кулу и многе друге згодне положаје? Зашто су бацили сумануто у пропаст читаво једно село? То наши нису знали да објасне. Један од тројице сељака мештана, који су до последњег тренутка били са командантом војничке одбране, причао им је, а прича сада и мени: — Тај командант, један бугарски поручник, наредио је сељацима да одмах сви напусте село и да понесу све што могу. Када је све живо из макло из села, он је распоредио свој батаљон по кућама и онда је наредио те су начињене пушкарнице на дуварима према Кули па чак и по крову. Када је и тај посао свршен, он је закључао војнике по кућама и запретио им да нико жив не сме обити врата и изаћи из куће. Нас тројицу и једнога свога војника задржао је, и сва четворица склонили смо се у ономе рову тамо на крај села, према Видину. Изјутра су стигли Срби и почела је битка. Поручник није могао командовати, јер то и није било могућно. Гледали смо, како се руши кућа по кућа и кад је све било готово, ми смо се кренули. А тек што смо изашли из села, испао је пред нас генерал Маринов у своме аутомобилу. Он је хитао из Беле Раде, да види, шта се овде десило. Кад му је поручник рапортирао, на који је начин утврдио Војницу и како се та одбрана завршила, генерал му је одговорио: — За то јунаштво има само једна награда: шреба да се одмах убијете. Поручник се измакао мало у страну и отуда је, испод једног дрвета одјекнуо пуцањ. Генерал је сео у автомобил и одјурио. На нас није ни погледао. После једног часа наишли су српски војници и ми смо им показали поручника. Леш још није био укочен а крај њега је лежао револвер." * (Свршиће ее).) УЗ НАШЕ СЛИКЕ Конференција мира у БукуреШТу. Пошто су Срби и Грци победили Бугаре и пошто је румунска војска ушла у Бугарску вероломни и дрски Бугари нису

имали куд, него морадоше у Букурешт на конференцију ради мира. На тој је конференцији Балкан подељен тако, да влада равнотежа, и Бугарима више никад неће поћи за руком, да ту равнотежу помере, јер су од сад Румунија, Србија, Црна Гора и Грчка у чврстоме и силном савезу. Бугарска се од сад мора простирати према губеру. ! Др Бошко Петровић. Срце, његово српско срце вукло га је на бојно поље, да види борбу, и да је опише својој браћи. Знао је, у какву опасност иде, знаоје да је опасност од колере као и опасност од куршума, но ипак је отишзо. Срце га је српско вукло! И пао је као жртва. Са пером у руци! Изгубили смо великогСрбина, истакнутог писца, жалимо за њим искрено, и кличемо: Слава! Лекари и болничари X. резервне болнице у Београду. Мелем дупш рањене браће су лекари и болничари, који их душевно негују и лече. Наша је слика из болнице, у којој ради и честити новосадски лекар др. Лаза Марковић, који је и на слици. Лекар у среди је познати др. Милан Јовановић-Батут. Српске комите Комите су чувале и браниле српски народ за време турске власти, а за време рата оне су чиниле неоцењиве услуге. То су прави змајеви, који су се јављали свуда и на сваком месту, допуњујући рад редовне војске. Комите су јунаци, презиру смрт, и о њима ће народ српски дуго још иевати и спомињати их. Грозоте од колере- Поред зала, које су Бугари ианели Србима, они су их и колером заразили. Колера је направила велике страхоте, али је и њу Србин брзо свладао. »Беше му и то" кажу данас Србијанци, који су одмах извели све мере против колере и даље њезино ширење спречили. Чиста српска крв побеђује! Е2 ЕЗ

ЈУпотреба клишеја законом забрањена

Штампа д. д. Браника Н. Сад.