Ilustrovana ratna kronika

Св. 43.

ИЛУСТТОВАНА РАТНА КРОНИкА

Стр. 351.

Озринића. Никола је био у цвијету младости, 23. години, један од најугледнијих младића луковачког батаљона. Први рат затекао га је у Америци, гдје је шест година живио, и он је одмах похитао у отаџбину и ступио у бојне редове одликујући се у борбама. Ово је друга жалост, која је задесила кућу Косовића. Прва је била за 'ратом му Радом, који је под Скадром аошнуо. Они су оба достојно пошли трагом својих честитих и храбрих предака, полажући животе своје за краља и отаџбину. Вјечан им помен! У очајној борби на Брегалници, крај многих других, поШнуо је и Нико Л. Вујовић из Добрског Села. Нико је био у цвијету младости, 23. години. У првом рату, с Турском, учествовао је као редов пијонерске чете у Приморском Одреду, која се храбро показала, крчећи пут пјешадији ка утврђеном Тарабошу, када је међу првима свуда био и Нико. Ошац му, Лука ТЗ. Вујовић, пошнуо је на Широчко Гори 28. септембра прошле године. Вјечан им покој и свијетао помен међу нама1 Поводом смрти Андрије Пав и|ћ евића, редова чете бандићке, батаљона команско загарачке, који је славно пао, као и толики наши храбри ратници, на ријеци Брегалници 5- јула, добили смо од једног официра ову посвету паломе јунаку: „Када оно прошле 1912. год. пукоше прве црногорске пушке против Турака, наших вјековних угњетача, ти се, Павићевићу, налазаше у Америци. Не прође много дана, ево тебе на крвавом боју на Тарабошу, гдје си се јуначки борио, крилатијуначе! Био си се одужио својој ужој отаџбини, али је требало, да станеш на браник Српства. Пошао си, да браниш од небраће колијевку Србинову. Небратски куршум проби твоја јуначка прса, твоје јуначко срце преста да куца за навиЈек. Борио си се храбро, борио си се као лав. Ти се, Павићевићу, смрти нијеси бојао, кад су по хиљаде зрна фијукала око твојих јуначких ушију, кад су на гомиле падали око тебе твоји храбри ратни другови. Ожалошћена породицо, плачите и тјешите се што имасте таквога сина и брата, у исто вријеме поносите се, јер отаџбини дадосте неустрашимог борца. Мирно почивај, Андрија, храбри јуначе, у слободној српској земљи, јер си се одужио својој огаџбини; нека ти је слава и хвала, и нека ти је лака српска земља! Амин."

У ПОРУШЕНОЈ ВОЈНИЦИ (Свршетак) Тако је уништено ово лепо село у плодној равници, на шеснаестом километру пред Видином. Преко обореног плота и гранатама изривеног дворишта ушао сам у једну од порушених кућа. Изнутра у благој полутами још лепше су се видели редови мазгала Један ред био је за војнике, који су пуцали клечећи Други и трећи ред за оне, који су између њих стајали На крову су, извлачењем ћерамида, такође биле направљене мазгале и на таванима је нађено после много лешева бугарских војника Крај дувара, испод мазгала, на ђубревитом поду сељачких собица, још стоје гомиле испаљених чаура. Бугарски војници пуцали су до последњег даха, сведок их није стигло зрно и док им се запаљени и сломљени кровови нису срушили на главе. На једноме дувару види се огромна крвава мрља. Ту је пљуснула крв и разлила се на све стране, докле се војник срушио на под; јер се на поду и сад још види траг од локве усирене крви. Кроз прозор са гвозденим јаким шипкама види се делић мале сеоске баштице, коју је сада притиснуо некакав полуизтрунули кош. Високи невен и прецветали ђул извијају се поломљени испод сувог кошевског прућа а жуто невеново цвеће као очајничко око гледа на лом око себе. Где ли је сада онај, који је прошлог лета, у ове јулске ноћи, прескакао плотић да уђе у ту скровиту баштицу и кога су, можда кроз овај исти прозор, стрељала два жива девојачка ока? Искасапљен на Чаталџи, у којој од могила на тракијским пољанама или у плитком војничком гробу крај Брегалнице? У другој кући, чији су дувари и кров тако чудно однети у страну, да су остали голи подови са малим заслонком на западној страни, лежи побацано нагорело одело. У страховитој ватри бугарски војници бацали су са себе одело, капе. Ништа им није помогло. Нису имали куда из паклене јаре, у којој су нашли смрт. На поду лежи неколико писама. Проста војничка писма, изгужвана и измрљана. Али се више од пола редова на њима још може прочитати. Војник Васиљ Николов пише 17. марта са Једрена и радује се што ће скоро доћи кући пошто је рат свршен и моли их да, стари и нејаки код куће, не почињу орање и сетву док он не стигне. Још дуго ће им блудити очи очекујући га! Други вој-

ник, Радован Цветков, наручује кући како да окопају кукурузе, азажетву и косидбу стићи ће он сам То писмо, писано пре четири недеље, остало је неиспослано и остали су неиспоручени сви они поздрави, што их је он марљиво исписао за сву своју породицу, све рођаке и све суседе, за сваког понаособ. Обузима ме нека сета за тим непознатим људима. И када наиђем на писмо, у коме се војник Иван Тошев жали оцу, мајци и жени, како у Једрену сви његови другови купују по нешто за спомен својима а он нема ни паре, но само моли Бога да га врати живог и здравог кући мене подузима дубока туга за јадним сељаком, чији леш, испечен или раздробљен гранатом, труне ту негде у близини. Зашто је прављена касапница у Војници? Зашто су Бугари нагнали нашу војску да разруши село, у коме су се они убарикадирали, и зашто су стављени на мету нашим топовима толики сироти људи, измрцварени тегобама рата и сломљени тугом за кућом? Чешири дана сахрањивани су бугарски војници. Њихови лешеви извлачени су испод рушевина, из гомиле цигаља, са тавана. Било их је, који су се пробили и спустили у подруме. Али су и тамо умрли загушени димом. Стотинама њих сахрањено је. Ко зна, колико је њих сасвим изгорело, па ипак још једнако налазе нове лешеве. Јуче је сахрањено пет таквих лешова. Баш пред наш долазак нашли су испод једног обореног дувара, ужару, који ј@ и сада тињао, још два грозна леша; полусагорели и спљоштени они више не потсећају на људски облик. *• У тренутку, када смо седали у кола, једна стара жена, у дроњцима и сва у плакана, пала је готово на колена пред потпуковником Ђорђевићем. Када је са осталим сељацима побегла из своје уџере, остало јој је на паши девет оваца, једино њено имање. Сад их више нема. Шта да ради? Где да их нађе? Потпуковник Ђорђевић вади из џепа парче хартије и писаљку. И пошто је исписао неколико редова, он јој пружа ту хартију. Бака га унезверено гледа; она још ништа не разуме — Ево, бако, па иди нашим војницима. Они су купили стоку, која је лутала, и одабери девет оваца. Твоје су. Стара жена је заплакала. И док су се кола одмицала, ми смо је још дуго чули, како нас благосиља. М Миленавић