Ilustrovana ratna kronika

Св. 46.

ИЛУ СТРОВАНА РАТНАКРОНИКА

Ст. 371.

одвукли на колима. Дивљачни, какви су, Бугари су мислили да ми нећемо штедети њихове болнице, као што су они вршили најбруталније злочине према Црвеном Крсту, па су одвуклии све своје лекаре и болничаре. Лечење бугарских рањеника. Бугарски официр рањен 8. пред вече, није био ни превијен. И наш официр замолио је одмах нашег лекара да превије рањеника. Рањеник је са сграхом у очима дочекао српског официра. Неколико тренутака затим страх су замениле сузе и он је узбуђено признао: — Ја сам мислио, да ћете ме убити. Мислио сам, да ћете биги као што смо ми били према вама... Састанак са Румунима. При самом уласку у Белограчик нашим трупама је дошла једна румунска војна патрола а румунски поручник, вођ патроле, био је први који је команданту наших труна честитао значајну победу. Српски и бугарски губитци. Та победа, освојење Белограчика, била је одиста и лепа и значајна. Срећом, она нас је стала мало људских жртава. Имали смо свега око педесет мртвих и рањених војника. Од официра рањен је један једини уногу. Али ни он није хтео напушта ти строј. Чим је превијен, ступио је опет одмах у борбу. Бугарски су губитци, међутим, несразмерно већи. Сем масе рањених (од којих су лако рањени делом пешице отишли а делом евакуисани на колима) и множине мртвих (од којих су пола сахрањени а пола одвезени уз трупе) наши су још сутрадан по уласку у Белоградчик налазили у стењу око вароши мртве бугарске војнике. Неки су лежали измрцварени шрапнелима, други су били убијени одскоцима од камена.

Нови председник општине у Белограчику Сгари нацијонални радник, који је под бременом година али са ведрином и радошћу младића ушао у рат, г. Тодор Станковић, постао је први управник ослобођене вароши Белограчика. После деценија напорног рада после слутње и страха и разочарења, он је дочекао свој радосни дан. Доживео је да буде

Белоградчик са околином је једно тако романтично ме"' о, да му се ни најлепши швајцарски ;дели не могу у равнати. Од саме в« и оши па идући за Лом с једне и с друге стра:-е уздижу се високе величанствене пирамиде с камењем од разноликог песка и крупног шљунка. Разноврсне фигуре ових пирамида дају такву узвишену лепоту да се човечији ум диви савршеним идејама скулптора природе. Ова варошица, са околним висовима, природним утврђењима, сачињава такву стратегијску позицију, која није мањег значаја од Тарабоша и Луле Бургаса. Кад се ово узме у обзир мора се човек дивити нашем трећем позиву и последњој одбрани, који су се у овој борб/. тако јуначки показали. Још више је за дивљење кад се узме у обзир то, да су Бугари имали четири машинска топа.којасу са осталима, заплењени. Изјутра пошто смо се спремили, јавили смо се команданту места, г. Тодорув Станковићу. Познавајући г. Станковића још из раније, овде сам имао прилике да сазнам поред његових личних особина још и особине које карактеришу једног правог честитог српског официра. Дођеједан млади Бугарин код њега и сетно изговори: »Господине, ја имам велику

После пораза Бугара код Кочана

окружни начелник, прва српска власт у ослобођеној Приштини, па онда и у Призрену. Али је висока правда, која је на нашој страни, донела догађаје који су превазишли све наде и све његове најсмелије жеље. Дочекао је да буде управник и у најисточнијим српским областима, чије је ослобођење до скора за све нас изгледало неостварив сан. „Политика". М. МиленОВИћ.

башту бостана, па су ми пре улазили бугарски војници и починили велику штету, сад ми улазе овдашњи наши људи а ја немам пушку ни објаву за њу, да бих могао да је браним, молим вас дајте ми једног војника да ми чува бостан а ја ћу да га издржаЕам." Г. Станковић је прави родитељ према војницима, а и води строго рачуна о употреби и распореду војске, с тога није могао да задовољи у том смислу Бугарина, али му рече: „Иди и нађи једног вашег човека, Бугарина, ја ћу му дати пушку и објаву, ми ћемо га и издржавати". Онај Бугарин три пута се поклони и изусти из све душе задовољно три пута: „Мерси!" Пошто он изађе, уђе једна сељанка, држећи скрштене руке нагрудима. Госп. Станковић је ослови речдма: „Какво добро, снашо?". А она: »Го:подине, мој је муж у бугарској војсци, ја сам из села Салаша, имам ситну децу, па немам чиме да их храним. Дошла сам код вас да наредите да ми се изда брашно." Г. Станковић зазвони, момак уђе к њему и он му нареди: „Одведи ову жену господину среском начелнику и кажи му да је потребно да се из вести да ли су наводи ове жене

Српски официри посматрају положаје

Варваризам без боја, хуманост с бојем — Из ратних бележака —