Ilustrovana ratna kronika

Стр. 378.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 4?.

'1 : 8

Српски официри на Охридском језеру

кретање падином самога положаја у намери да што пре заузме косу, која се пружала од коте 650 те да е тиме осујети обилажење нашег првог Ј <рила. У први мах бејах се збунио мислеђи, да нисам добро пренео заповест команданта пука, но доцније видех, да је ово командант батаљона учинио по својој сопственој иницијативи, што је одмах и сам командант пука похвалио. — Изненађење за Бугаре. Добро заклоњен тереном, мајом Наумовић успео је потпуно неопажен од стране Бугара да развије свој батаљон за борбу и тек што су почели Бугари, по готово безбрижно, да наступају, у том правцу, батаљон осу паклену ватру.Бугари веома изненађени тим дочеком коме, се нису надали, запрепашћени заколебаше се, али само за тренут. Борба се продужи очајна, страшна, крвава и мада са наше стране не беше атиљерије, док Бугари обасипаху наше положаје јаком артиљеријском ватром, храбри Топличани доказаше да се могу и без ње борити. И борба је трајала све до касно у ноћ 17. јуна. — У јутру 18. јуна. Још пре сванућа, око 3 часа изјутра, Бугари, по свом обичају, први отпочеше борбу и то јаком артиљеријском ватром. Они су већ мислили да су наше трупе без артиљерије, али се и ту преварише. Преко ноћи, и покрај до зла бога рђавог терена, успели су да извуку топове на положај и на јутарњи поздрав буггрских топова грмнуше наши сложно и убиствено. Борба поче на целом фронту крвава и очајна. Нашем другом батаљону стиже у помоћ 1. чета 1. пука и две чете 3. батаљона 2. пука.

— „На јуриш...', Било је осам часова изјутрз, кад запишташе наше трубе: »На јуриш! . . .« Терен је био чист и прегледан, непријатељ беше отворио паклену митраљеску, пешадиску и топовску ватру, тако да није дао ни ока отворити, али То пличани лрезирући смрт наступаху смело, но у том моменту.Бугари добише знатна појачања и одбише први јуриш. Батаљон се не поколеба, већ одступи на први прихватни положај и ту се задржа,па поче ватром крчити себи пут за бајонетску борбу. — Долазак 11. пука. — Други Јуриш. Било је десет часова пре подне, кад дођоше Шумадинци, 11. пук, да помогну браћи Топличанима. Пола 11 часова је било кад мајор Наумовић понова нареди јуриш. Диже се маса, бајонети су одсјајивали и громогласно „Ура!" захори се из хиљаде грла. Непријатељска ватра беше страховита. Хука урнебесна. Наши топови одговараху, отвори се паклена паљба са коте 650 и налет наших војника беша потпомогнут. Наши су ишли само напред. Беспрекидно и бурно: „У-ур-а-а..." а мртви и рањени падали су као плева, живису се преко њих спотицали и напред, напред и не зачу се јаук.не зачу се писак. Друг преко мртвог друга, закрвављених очију, стегнутих песница, напред, циљу, — у непријатељски шанац!... И непријатељ, који је звецкао сабљом, који дочекује „на штики" и иде „на штики" — окрену лејја и даде «« у бегешо као Турци код Куманова. — Наш плен. У овом славном и беспримерном јуришу храбри 2. батаљон 2. пука

заробио је 1139 буТарских војника, 17 официра , 4 таоиа, 6 кара, цело мишраљеско штачко одељење са потпуном спремом, запрегом и послугом. па чак и самог командира батерије.., Овим успехом било је омогућено даље надирање на Рајчанском Вису и даље на Царево Село. Батаљон изби на предњу ивицу бугарских положаја. — На Оојишту после боја. Добих наређење од команданта пука да одем команданту 2. батаљона, даселично обавестим о стању 2. батаљона и о плену, који је батаљо: Ј . задобио. Сиђох са положаја коте 650, спустих се преко неке јаруге и почехсе пети уз косу. На први корак наиђ^х на лешине из мешане са рањеницима. Бугари нису имали времена ни своје рањене да покупе. Страшно, грозно, мени се коса дизала слушајући писак и јауке ових јадних људи. Цела је коса била покривена мртвим и рањеним, тако да сам морао газити преко лешева, док сам дошао до главног бугарског положаја. Стрељачки ровови, које су наши артиљериски метци били скоро разрушили, беху пуни мртвих, страшно онакажених. — Како су Бугари купили војску? У једној њиви и житу поред доста мртвих наиђох на 15—20 рањених Бугара, који кад ме видеше почеше да моле, чисто српским језиком: — Господине капетане, молим да нас не убијаш, ми смо Срби, јаимам мајку у Сурдулици, ја имам земљу на Власини, у Србији плаћам порезу. На моја питање: па шта ће у бугарској војсци, кад су Срби, — један одговори: — Био сам у печалби по Бугарској кад је настао турски рат, па ме нису пуштали, кажу: свеједно, а у нашу, а у српску војску, ми смо савезници, заједно ратујемо. Па смо схтели да се предамо, али бугарски сфицири стоје иза леђа с револвером, па мука жива. Ја онда наредих носиоцима рањенихда их покупе и носе на превијалиште. Сахрањивање мртвих одмах је за тим отпочело и наши војници покупили су преко 1200 бугарскихлешева. У даљем гоњењу непријатеља наши су у селу Татаревци заробили бугарску пољску болницу са преко 1000 рањеника. Из београдског „Пијемонта".