Istina o Makedoniji : odgovor na Hronov klevetnički spis Narodnost makedonskih Slovena

п

пола године доцније ускочи у редакцију „Немачког Фолкеблата“. Мало пре тога предузео је мало путовање из Црне Горе у Пећ п Скопље, мислећи, да је с тим стекао право, да пише о Македонији п Арбанији, којих земаља никад није ни видео. Истина, он се памотава тако, као да је он те крајеве прошао, прететављајући, да је Пећ у Арбанији а Скопље у Македонији, али он може овим начином лагати само оне читаоце, којп немају појма о балканском вемљопису. Та види се, да је Хрон баш ишао на то, да људе ове потоње врсте обмањује, јер он каже на стр. 5. свога клеветничког списа: „да је он руководио стражарење у окрузима нишком, врањском п топличком и да је према томе тачно проучио односе на бугарско-македонскоарбанашкој граници! Проналазак, да дапашња граница краљевипе Србије, у исто време образује „бугарско-македонску-арбанашку“ границу (по народности п језику) изазваће у оним крајевима (ако за ово чују) без сумње велико смејање.

Алп ова монументална бесттелица, у исто време, докавује управо грдно незнање једног човека, који је рад да се пстакне као познавалац онамошњих прилика. У целој Србији, сем бугарске насеобине у Великом Извору п пеколпко појединих личности, нема а ма баш пп живе душе, која говори бугарски, јер границе српског језика удаве далеко у Бугарску и у Турску. И Хрон је у пркос томе, ппак толико дрзак да каже: да је ону Србији на међишту бугарског језика научио бугарски!

Ово хвалисање иде упоредо са другим: Хрон вели, да познаје „сва“ српска наречја! ово је немогуће, прво због тога, што Хрон не познаје ни Македонију, а махом ни Стару Србију, па ни Шопско земљиште. Али, ако се Ha TO I необазремо, то нам шпак ваља разншелити, да у српском језику има управо толико наречја, колико по у немачком п пталијанском, јер скоро сваки округ и срез пма својих особина у језику. Истина, да је Вук Караџић признао само трп наречја за књижевни језик, али то ипак пе смета, да скоро сваки пише својим месним наречјем. Увмите н. пр. у руке једно годиште „Српске Зоре“, која имађаше сарадника из евих српских крајева, дозвољавајући им, да сваки пише својим паречјем. Ту ћете наћи, да се у пстој свесци, једна иста реч пише на седам разних начина на пр. где, гђе, гдје, гди, ди, де и ђе! и тај Хрон чије ћу слабо знање српског језика после још боље доказати, наводи, да познаје сва наречја !

Придржавајући опровргавање Хронових нападаја, које је папео противу мене у своме клеветничком спису од девет малих глава, за И. део ове брошуре, осветлићу овде још нека тврђења, која је Хрош истакао у свом предговору:

Он отпочиње, упоређујући књигу „познатог књижевника“ Bepковића, са књигом „неког Гопчевића“. Истина, да је Верковић познат — али као кривотворац и најмљени писац. Важност његовога, пера по заслуви је обележио чувени српеки научењак п академик