Istina o Makedoniji : odgovor na Hronov klevetnički spis Narodnost makedonskih Slovena

да је баш у најстаријим облицима српског језика било носних гласова, нарочито оно старо а.

Врло је значајна Хронова даља примедба, којом ми се пребацује, да сам — на стр. 52. (1 део) =- изоетавио из таблице четири новца, која су иначе у промету. Ја сам Хрона усмено учинио пажљивим да се моја таблица искључиво односи на Солун (што је такође у књизи примећено), а оног новца, о коме Хроп говорг, нема у Солуну. Али Хрон, тај поштењак, примети на ово са свим мирно и равнодушно: „Знам! Али јасам онако писабф само да бих вам задао који ударац више и да би моја сопствена светлост избиле па површину.“

Држим, да ова циничка изјава, на коју ћу се слободно заклети, ако устреба, довољно означује Хронов карагтер!

Даљи приговор се тиче мог лавода, да је Србија 1885. r. мобилисала само 48.966 момака. Хрон супрот ставља моме наводу податке српеког мајора Стеве Грујића, који наводи, да је мобилисапо 62.000 војника. И овај приговор употребљен је за инат, јер је Хрон добро знао, колико вреде Грујпћеви подаци, а знао је и то, да је званични број, који сам ја навео, извађен из дела ериског пуковника Д-ра Владана Ђорђевића, која су изашла под насловом: „Меторија санитета“ и „Сливница“. Начелник сапитета имађаше, без сумње, најтачније податке о броју мобилисане војске, јер је морао епабдети санитетска слаталишта са свима потребама за дотични број војника.

Сумњајући у нека два комична елучаја, која сам уплео у своје дело, доказује Хрон, да му нису ни најмање познате прилике на исгоку иза то бих му саветовао, да се мало боље увери о свему, па тек онда да говори. И тек кад буде пропутоваодвадесет пута ополико, колико је до сад пропутовао, онда ће тек видети четврти део од свега онога, што ја звам о истоку и онда ће и сам ваљда бити другог мишљења.

На етр. 12. тврди Хрон, да сам преписао прву тлаву П. дела из неке ПЏротићеве брошуре и да сам само узгред споменуо његово име. Ма да у оној глави, 0 којој Хрон говори и која заузима девет страна, има пуних пет страна, о којима код Протића нема ни спомена, то би Хрон могао бити са свим спокојан о моме лојалном односу спрам Шротића. Шта више г. Протић ми је са великом услужношћу ставио па расположење своју брошуру, с молбом, да се из ње послужим. И за то сам узео за прву главу из Протићеве брошуре историју постанка бугарско књижевности и пропаганде, дакле; такве податке, које је и сам Хрон црпео из разних извора (Пипин-Спасовић, Јиричек, Српство и т. Д. À од пад се то рачунају у плагиате историјски подаци 2

После мт Хрон пребацује, за што да Милојевића наводим за еведопа, а у Дринову да не видим ауторитета. Ово је исто тако смешно, као кад би неко казао: „кад Гопчевић вреди као сведок, онда треба признати и Хрона за неки ауторитет.“ Милојевић је ауторитет првога реда, по што је годинама путовао кроз Стару Србију и махом кроз целу Македонију, а при том разуме