Istočnik

Бр. 4

ИСТОЧНИК

Стр. 61

шири смисао. Таланти означавају све дарове, које ми добијамо од Бога: дарове, духовне и дарове физичке; блага вјечна и времена. Сви они могу бити оевећени, сви могу бити принесени Богу, свн се могу умножити у рукама хришћанина. Само се по себи разумије, да дјелатноет слугу треба да је, ио својој оенови, религиозна. Јасно је, да Христос није хтјео да учи своје ученике томе, како ће добити стање помоћу штедње и обртничкога подузећа, но очевпдно је такође и то, да, говорећи о талантима, које је нужно умножавати, Спасител. није хтјео искључивати никакво својство душе, никакву способност човјечјега бпћа, никакав дар природе, никакву област земаљске дјелатности, међу којима се креће човјек. Давајући примјер губитака, Христос благосиља подвижништво. Присуствујући на браку у Кани Галилејској, Он освећује породично начело. Проповједајући на лађи (Мат. XIII., 1—3), седећи на камену крај студенца Јаковљева (Јов. IV., 6), за столом код митара (Лук. XIX., 1—6) и често у суботу, Христос се служи ради својих поука природом са њеним великим богатством и разноликошћу; На приговор: за што Он чипи дјела у суботу, Он одговара таковим нростим, али згодним ријечима: Отац мој до селе чини и ја чиним (Јов. V., 17). У очима Исусовим, све може и треба да се чини светим, и гле, разумјевгаи смисао ријечи Учитељевих, св. апостол Павле пише ове смјеле ријечи: Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли друго што чините, све на славу Божју чините (1. Кор. X., 31). Сав живот сасвим основати на том правилу, и сва своја дјеловања посветити Богу — ето то је нравствени идеал, коме треба да тежимо ! Но како смо ми далеко, браћо, од тога идеала! Већина од нас живи са два дијаметрално противположена живота, који иду руку под руку, но никада се не смјешавају. Један живот ирипада Богу, други свијету. С једне стране свети осјећаји, с друге безумне маште порочнога срца, с једне стране више тежње, с друге неуредна повдачења и срамна падања. Овдаонда разлика је међу тим двјема странама живота толико велика и очевидна, да ужаснута савјест почиње говорити. Тада управо збива се да видвте, како лица предавајући се данас на побожност, сутра лебде у вихору свијета с његовим штетним за душу дахом; данас приноее покајање — кају се, но сутра заборављају о њему, данас дају милоетињу. а сутра премишљају о неправедним добитцима, да ништа не изгубе у сопственим задовољствима п уживањима живота. Зар ви мислите, да је такове врсте живот сличан на живот вијерних слуга, изнсшених у причи? Зар та дједа личе на таланте, умножене у њиховим рукама? Свакако та дјела могу бити добра; њих могу хвалити и славити у надгробнкм ријечима или међу занесеном свјетином. Та дјела могу бити шта више корисна и добротворна ради несретних, којима нуждан бијаше кров, јело или одијело. Ја питам само, донијеше ли она користи оним сметеним свјетеким душама, које полагаху сву своју наду на та моментална ћеретања доброг расположења и страдања, не давајућп себи труда сталнога бдијења над собом, сталнога одржавања у себи духа љубави, који нас преноси у виши хришћански живот, — живот за Бога. Јер, шта даје цијену сваком дјелу? То баш чуветво љубави, које га надахњава. П1то је нужно, да Господ прими од нас какво дјело? Она иста љубав. Гдје те љубави нема, какву ће цијену имати ма какво дјело у очима Божјим? Додајте нули хиљаду нула, или их помножите, ви свакако ништа не ћете добити у резултату. Ако ерце без љубави свршава небројено мноштво дјела ради свога спасења, то свакако ка ничему