Istočnik

Бр. 6

који немају друге вриједности осим граматичке и књижевне. Али кад рукопис има још и вриједност умјетничку, онда се хоће. да издање буде што вјернији снимак. Будући да вриједност Мирослављева јеванђеља стоји претежно у многобројним минијатурама и другим орнаментима, што их има разасутих по свој књизи, и будући да су те минијатуре и ти орнаменти велике вриједноети и сами собом, а особито за историју умјетности, за то није било друге, него издати тај споменик с краја на крај у снимку. Тај се посао прије чинио резањем у камен (како је издано ремско јеванђеље), а данас фототииијом која је умјетност до сада тако далеко напредовала, да може с највећом вјзрношћу сваки рукопис пренијети на папир. Врло је на глаеу фототипички завод Ангерера и Гешла у Бечу; у том је заводу издан Хрвојев мисал, а ево сада и Миросављево јеванђеље. Вјерност енимака је потпуна, они се и словима и сликама сасвијем слажу с оригиналом, паче је највјештије имитирана и сива боја пергамента, све му мрље, стријеке и рупе (од мољаца и ^зуба времена"). Кад се к томе узме још на ум, да је узет папир најбољи што га има, који је својом дебљином и глаткоћом налик на пергамент, онда се лако докучује, да такво издање најпотпуније накнађава оригинал, да с таквим издањем у рукама може евако, тко оригиналнога рукописа није ни видио, проучавати овај споменик најсавјесније и најтемељитије. Рекао сам, да наш споменик има 360 страна. Оне нијесу све репродудиране у величини, коју имају у оригиналу, у тој је величини снимљено 40 страна, на којима се налазе најљепше и најкарактеристичније слике и орнаменти, а осталих 320 страна снимљено је у величини за половину умањеној. Сличице и други орнаменти служе за накит инцијалима (т. ]. почетним словима овога или оног уломка јеванђелског) и натписима. Изведене су у 4 боје: црвеној, жутој, зеленој и златној (других боја нема). Минијатуре приказују људе (Исуса Христа, различне свеце, владаоце витезове, дјецу итд.), животиње од којих су неке флнтастичне, в понајвише су птице, пси и змије, рјеђе друге, а орнаменти су сложени од црта врло вјешто испреплетених једне с другима. Умјетничка вриједност шшијатура и орнамента велика је, особито, ако се узме на ум вријеме, кад је наш споменик писан и сликан, а то се зна да је вријеме, кад се у Италији још није зора нове сликарске умјетности помолила, него се по свој Јевропи сликало византиским начином. Овојим је сликама Гдигорије дијак свакако доказао велику вјештину; и тко зна, коливи би умјетник он био, да је живио два или три вијека послије! Његови људи и животиње приказане су у врло различним положајима, и опће с неком особитом лакоћом; само гдје људи сједе тамо су обично мало дрвенасти; види се, да је положај Глигорију био помучан. Лица су, може се рећи, сва лијепо дотјерана, особито дјечака, тако да је гдјекоја управо милота гледаги. На многој слици налазимо по два, по три чељаде га или животиње н. пр. кнез и краљ, а уза њ паж, који над њим држи хладник (сунцобран), или ловац, који пробада копљем дивљега вепра, чапља, која држи у кљуну рибу спремајући се, да је прогута итд. Ако се и не може рећи, да су елике Глигоријеве умотвори првога реда, али ће их свако, у кога има смисла за умјетност, радо гледати и дивити се, да је пред 700 година било такових умјетника. Сва је прилика, да у читавој Јевропи прије препорода сликарске умјетности у Италији нема рукописа с минијатурама љепшима од Глигоријевих, сасма ће их мало бити, у котима би оне и толико лијепе биле. Додат ћу, да су Глигоријеве слике у опће нешто слабије од сдика у Хрвојеву мисалу, али су свакако љепше и дотјераније