Istočnik

Бр. 6

од оних у ремском јеванђељу. Не смије се у поређењу умјетничке вриједности Мирослав.љева. јеванђеља и Хрвојева мисала сметнути с ума, да је овај други споменик 200 година млађн и да је онда већ у Италији било грануло сунде ирепорођене умјетности сликарске. Сад ће ево свако розумјети, да је млади краљ српски учинио велику услугу историји умјетности средњега вијека, што је овако драгоцјени споменик издао на свијет. Гд]е се год сад буде говорило о средовјечној умјетноети у Срба и у опће у јузкних Словена, тамо ће се морати с похвалом спомињати и скромни дијак Глигорије. Краља Александра иде дакако прва и највећа хвала и слава поради овога издања. За тим се мора изразити хвала и признање поменутоме фототипичком заводу Ангерера и Гешла, који је знао опремити ову драгоцјеност у свијет у опреми, којој ни најстрожи судија не може ништа забавити. Велику је заслугу око овога издања стекао и књиговежа; колико ја могу о таковим стварима судити; рекао бих, да Мирослављево јеванђеље, како га сад имамо у рукама, приказује врхунац књиговешке умјетности. Кад би ова прекрасна књига била на продају, не би се могла продавати испод 50 ф. и отуд читатељ може просудити, ако је и није видио, да то мора бити нешто особито! Али та се књига не продаје по дућанима, него је краљ Александар дао начинити 300 ексемплара па их је раздијелио јевропским владаоцима, важнијим библиотекама у Србији и по Јевропи и напокон знатнијим научењацима, који имају каквих заслуга у словенској филологији. Тако се краљ Александар довољно побринуо, да ово прије седам вијекова написано дјело не пропадне ; т. ј. ако каквом несрећом оригинални рукопис и пропадне, опет ке и најпознији наши потомци, и за 1000 годипа, имати његову праву слику и прилику, која га потпуно накнађава. Књига је 48 цм. висока, а 35 цм. широка. Великим златним словима пише на корицама Еванђелие кнеза Мирослава, под тијем натпиеом стоји слика св. јеванђелиета Марка узета с прве стране споменика; а тај натпис и та слика окружени су са свих страна красним орнаментима, који су узети пз различних старосрпских рукописа. Натпис у самој књизи није узет из оригиналнога рукописа, јер натписа у њему нема. Тај натпис великим и лијепим црним и црвеним словима гласи: Еванђелије великославнога кнеза Мирослава, синл Завидина писа гријешни Глигорије дијак. Те су ријечи састављене из поговора Глигоријева, за који смо рекли, да се налази на крају рукониса, Слово Е у ријечи Еванђелие, слово 3 у ријечи Завидина и слово Г у ријечи Глигорије чини красне иницијале, који се налазе на својим мјестима у књизи. Испред ријечи Мирослава метнута је сдика некаквога кнеза (или краља), који сједи на пријестољу, а у руци му је жезло ; испред ријечи Глигорије стоји слика млађахна писара с пером у руци. Обје еу ове слике узете из самога јеванђеља. Не смије се мислити, да елика овога кнеза (или краља) приказује Мирослава, а слика писара да је портрет Глигоријев. Не могу муком мимоићи ни професора ЈБубомира Стојановића, који је надзирао посао око издања, написао предговор (српски и француеки) и додао иза текста биљешке о рукопису и о издању, о његовим палеографичким и граматичким особинама о јеванђелском тексту и пријеводу. Све је то израђено како треба, ако и није потпуно; али за нотпуношћу није г- Стојановић ни ишао, јер је хтио, да и другим филолозима остави прилике, да обрађују ово важно дјело. Др. Томо Маретвћ.