Istočnik

источник

нању са безбраннима, а слабији човјек, за кога свака сметња на његовом путу може бити погибељна, тај се може и не наћи никако на путу спасења. Ето о чему се брине св. Апостод (— 35). И с обзиром на све речено јасно је зашто црква у броју својих славних светитеља има и оних, који су живили у браку, а и без брака, обраћајући пажњу једино на то, како су први живили у браку. а други без брака.... Најпослије, ако човјека, који живи у браку, сналазе многобројне неприлике, под којима је дјело спасеша за њега врло тешко, то и онога, који живи у безбрачности („дјевичанству 1 ') не мимоилазе увијек такве тешке неприлике. Истина да на безбрачнога већ ређе наилазе тешкоће, због прилика, у којима се он налази, живећи у манастиру или пустињи, или у усамљености, но има случајева, да и на њега, и то још у већој мјери тешкоће и неугодности нападају. Што се тиче оних безбрачника, који живе у свијету, то саблазни, што их окружују, бивају по некада и честе и велике, и они морају имати велику јачину воље, те да остану на висини својој и да не подлегну искушењима. Но свакако, и код једних и код других (и брачних и безбрачних) побједа је лакша, ако су на њиховој страни и индиридуална својства. 0 оним случајевима, — када је човјек лажно и погрјешно схватио себе и остао безбрачан, или ступио у брак — нећемо ни говорити, јер би онда имали посла са аномалијом своје врсте. Једном ријечи, сваки се по своме (на свој начин) спасава: неко се одважује овако, а неко онако, да пријеђе срећно ријеку живота, неко газећи, неко на лађи, неко пливајући . . . Главно је то, да се они сви на потнљетку на!>у на другој обали. Догађа се, да и пливајући срећио прнјођу валовиту ријеку, а на тврдој лађи не стигну до обале — утопе се .. . Тако бива и у овоме случају, о коме говоримо. 0 гордости чијој не може дакле ни бити ријечи... Све је добро, ако је само у складу живот и рад са суштином моралног закона... (Наставиће се.)

Манастир св. Тројице „Тавна" у прошлости и садашшости. Написао: Василије Ж. Ђуковић, јерођаксж. (Свршетак.) Дана 22. августа 1875. године пређе из Србије чета добровољаца под вођењем Ристе Јеића, родом из Типшне, а по некима из Жабара у Носавини, и запали турску караулу на ади Курјачици, одакле окрене преко Батра, па прешавши Главичице и Бјелошевац (маиастирска парохија), дође у Чеигиће и запали конак и пушннцу Али-аге, уета Махмут-паше, из Зворника. Прешавиш планину Лазаре-