Istočnik

Бр. 15

источник

Стр. 231

Најзад достигоше Голготу, шш лобно мјесто 1 ). Тако се називаше једно од сјеверо-западних узвишења, која окружаваху Јерусалим, на коме се извршиваху казне 2 ), и која је у ови мах имала постати најсветијим мјестом на цијелој земљи. Једно старо предање јудејске цркве свједочи, да је на овом мјесту погребена била глава Адамова 3 ); и гле, на ту главу имађаше се пролити сада очистителна крв Адама другог. На овом мјесту је праотац Аврам подигао нож да на жртву Богу принесе свога сина Исака; а сад, над Јединородним Сином Божијим извршило се оно, чега је Исак био само предслика далеке будућности. Пошто су, међу тим, војници утврдили крстове, Исусу Христу било је дано по древном обичају 4 ), пиће, које се састојало из вина помијешаног са смирном 5 ). Овај напитак помрачавао је свијест, те је тим начином олакшавао муке осуђеника 6 ). Судећи по томе, што је међу посљедоватељима Христовим било довољно богатих л>уди, могло се очекивати, да ће пиће поднешено Исусу бити пријатно, или у крајшем случају бар неодвратно: међу тим оно је било горко, — као жуч и кисјело, — као сирће. Овај факт доводи до тог увјереша, да су са Овим пићем располагали непријатељи Христови, и да је мирра и вино изабрано најгоре. А да није овом приликом употребљена права жуч и сирће? Нечовјечност непријатеља Исусових чини ово вјероватним, а ријечи св. Матеја јако нагињу овој претпоставци (Мат. 27, 34). У том случају, ради сагласја евангелиста мора се представити, да су једни подносили Господу вино, помијешано са емирном, како то спомише св. Марко, а други — непријатељи његови —• даваху му жуч са сирћетом, како то спомиње Матеј. У осталом није искључена могућност да евангелисте говоре о једном истом пићу: јер ријеч употребљена св. Матејем, значи не само сирће, него сваку киселину, дакле и хрђаво вино, кисело, какво се, без сумње, и даваше осуЈјеницима 7 ). Исто тако хгАгј } осим жучи означава сваку горчину, особито смирну, која се са своје горчине код Јевреја другче и не називаше него горчина 8 ). Према томе, говорећи са ријечма Теофилакта, жуч са сирћетом кога спомиње св. Матеј исто је то, што је у св. Марка вино са смирном: јер је и Ј ) Јеврејскп Ои1^о1е1ћ, по халдејски Сги1^а1ћа. Из последњег по гласовном закону, постало је: ГоХуоО 1 #. Ријеч ова озвачава: лубању, цријеп (Цар. 9, 35) и главу (Парал. 13. 13, 24). 2 ) 8е]апс1и8 т Ра1ае81;та. Р1е88т§- иђег Оо1$а1;ћа ип(1. Сћ. Сггаћ. 1786. М1сћа11. т Опеп!,. ВЉ. 7, 45. 3 ) К 8у1сег Тћеваигиб Есс1. вић. уосе: ГоХуО^а. Согпп/. а Бар. т Ма11ћ. 27, 33. С тота се обично предстчвља под крстом Исуса Хрисга лубања чозјечија. 4 ) Јеврејски нисци основу овог обичаја налазе у причама Солотоновим. Нрит. 21, б 8ап1е<1. с. 6. 5 ) И даваше му да пије вино са смирном. Мар. 15, 23. 6 ) Сга1еп с!е 8ЈтрНс тес1. 8. 15. с. 19. Апулеј спомиње о једном жрецу сирске богиње, да је он ; употребивши неколико делића мирре, равнодушно еносио силне ударе и онеготине од ватре. У. СПаЈг. 1п Соттеп1;. т МаМћ. 7 ) Масгоћ 5, 6. Меги1е. N01. т Ра88. Бот. ра^. 41. 8 ) 1п сопвепб Еуап^. I,. 3 ; с. 2.