Istočnik

Стр. 232

иеточпик

Бр. 15

да се наш народ с пијететом сјећа својих старих свештеника и старог времена. А да народ Наш оваким поукама те;ки, знаће браћа свегагеници и из праксе, јер су приликом ових предавања и старији, који не припадају дјечијем узрасту прилазили, гдје се предавало, и са велнком пажњом пратили обуку свегатеникову, да би и самн отуд гато научили. И сам бијах једном приликом свједок прнзора, који потврђује ово гато сад наведосмо. Једног дана изјутра ходајући према источној страии Сарајева, чујем иза једне окугсе, да се негато гласио говори, и кад ми се тај глас приближи ја разабрах ове ријечи: и кт* дбр, и вт*. гкатлго — ск/л глго, Гослода — Гослода; а за тим се указаше два момка, који на коњима носигае дрва, да их у Сарајеву нродају, и који се забавл^аху учењем Символа вјере, који без сумље нли приликом свегатеничке обуке или од укућанске дјеце пргшише, па га сад понављају, да га не забораве. Кад ме видјеше, они заћугаше и као да се застидјеше, што то нијес)' били научилп још одавно, и прођогае покуњени поред мене. Овакова готовост за учењем вјеронауке, јасан је доказ да нага народ желп, да се у вјерском правцу поучава, он, тако рећи, жедии за овом живом водом. Поред свпјех неприлика, своје сиротпње, раштрканости кућа п удаљепостм од зборног мјеста, па још кад се узме у обзнр, да је ово бно ночетак вјероучења на овај начии — народ је поред свнх овпх потеппсоћа ииак, своју дјецу па зборно мјесто доводио, да се поуче, и науче љубавн и оданостн ка својој светој вјери; и наредба наше духовне властн, која је позвала браћу свештеннке на вршење ове њнхове апостолске дужности, учинпла је не само богоугодно дјело, него је и извршила једну потребу иашег народа, која није трпјела одлагања. Вршење овог задатка свештенпчког има поред његове главне цпјељи т. ј. религијозчог обучавања народног још и ту врло важну страну своју, подизање свештеничког угледа у народу, а ово је тако важно, да без овога не може се ни мнслнтн на религијозни напредак народни, а говорећи о свештеиичком угледу у народу дапас ми с болом у души морамо признати, да он не стоји на оној висини, на којој је негда стајао. Истина, не може се за овако стање одговорност свалити на свегатенство, јер сувремене прилике донијеле су за собом то стање ; коме наше свештенство не бијаше дорасло, те је ушљед тога углед свештенички знатно трпио. Но и у овако измијењеним ириликама свештенство може много учиннти савјесним вршењем својих дужности, да му се углед у народу подигне. Непрпстрастан посматрач овога питања, врло ће лако изнаћи узроке овакоме стању и лако ће доћи до