Istočnik

Стр. 276

житмиикшлгб. овл ОтаА скители Пакрлнскл за преккжднУе из' лмрд'|а Др^ТиаСГУрГКДГО ДарОКДЛДСА, ил1жс за К-крОАТП коишн СОКСТКЕННОр8чН 'к подиис 8 к>са и ЊчаТ1К> ОКК1ЧН01О потксрждаа свид 'ктЕЛГТк1Ј |<1, КТОЛ18 же еш,е и АВЛлМО дл по прЕСтдкленш пр{дпол1 /М18 глго нлстлкникл и\"к и Нлчаловождл Кгр^к Пл ^ОгиТл, остлвштј. Налгкстниктч вг«Ј К \'р г к ГакрТил г к Дакидовичк, Њ точпо 1г8линол1 г к ко ОКИТЕЛИ сеи, ио и ДЛА ДОКрОД г ктЕЛНЛГИ) НрЛВЛ и ЖИТЕЛСТВЛ в' ЧИН Г К 1Гр \"|л1лн= ДрИТСТВЛ ЧрЕЗТ* Ж-крНОСТК Наш8 ИрОИЗКЕДЕНТч, и ДрВНИКШ /ит^. ОКШИЛЈТу ИОСТЛКЛЕ1ГК кустк. Зато да е окителк сТа Отла. какш Ж ИрЕДЦЕСЕорл Нлшего клженнопо= чикшаго, ИЛ1Т5. за прЕкк1ван 'ТЕ (:со согллсТелп* с8ш,и^пк калбгЕрокт^ Жонлстира Ото Дннска:) ЛпрЕд -клЕнна, Тако и № наск за лшрноЕ жителство л1лрдстк8ЕЛ(а шстала атЕСтир ^Елп^, и со 8 готокленТелП \ ил1Епа НашЕго сокствЕННор8ч1гк подписатаго, п ЗНЛЛ»ЕНТа ПЕЧЛТНаГШ ПОЛОЖЕнТеЛГК со «$ТВЕрЖДаЕ /и г К. Кт\. Жонас: Нлкри /Иц,а фЕвр. 8- г0 1751. г0 И;кТе10 јДлтТкј Правосл. бшагк Пакрач: и шсечкополкскш (тофронТи 1оанновичк. (Наотавићр се.)

Религијозно-морални листићи. Намијењено православиој сриској младежи и сваком Хршићашшу. Превео и попунио: Јован Пехровић, свештеник-катихета и професор у Загребу. Клетве ради Иродове. И вабрину се цар, али кле^ве ради и гостију својијех не хтје јој одрећи (Мар. 6, 26). Не хтједе безакони Ирод измијенити своје непромишљене клетве и гле — чесна глава најкећега, од жене ро^енога, Претече Господња скида се, и као дар даје се на тањиру невалаљој играчици за њезину бестидну вјештину... Не знам, чему више да се чудим: бестидности те дјевојке, која тражи таку бестидну награду за своју игру, или нељудској напраситости гостољупца —• цара, који без устезања и без сваке нужде издржава задану заклетву ... Заиста, боље би било Ироду^ који је слагао, да је добио живот, него шшо )в главу иретечеву иосјекао! Тешка је била клетва Иродова, али има још горих. Ирод није знао, да од њега траже тако ужасно извршење, а ено у дјелима апостола приповиједа се, како се неколико Јудеја заклело, да не ће јести ни пити, док не убију великога апостола Христова Павла (Дј. 23,12.) Ето до чега може доћи човјек, заслијепљен страшћу! И што је особито страшно: да онај, који се заклиње не види, какав тежак гријех наваљује на душу своју, кад се куне, и да он двоструко гри-