Istočnik

Стр. 396

источник

Бр. 24

били су сви Ћ једно срце и једна душа и . Имање своје гледали су као заједничко добро, и повјеравали су га апостолима, да они с њиме управљају и да дијеле свима на једнако, како би и сиротиња могла уживати и не трпити оскудице. Но кад се умножише учениди, тада не могаху апостоли и храну дијелити и проповиједати св. Јеванђеље, за то дозвавши мноштво ученика, рекоше: „није прилично нама да оставимо ријеч Божју, па да служимо око трпеза. Нађите дакле браћо, међу собом седам поштених људи, пуних духа светога и премудрости, које ћемо поставити над овпм послом, а ми ћемо у молитви и служби ријечи остати", ми ћемо проповједати рпјеч Божју. Иароду би ова ријеч мила и угодна, и изабра седам људи, и прпведоше их апостолима, а апостоли, помоливши се Богу, метнуше руке своје на њих, и учинише их ђ&конима, т. ј. служитељима. Један од ове седморице био је св. Стекан, који је био побожан и први међу њима, откуда га и назваше св. апостоли архиђаконом, т. ј. врховним служитељем. Св. Стеван био је у служби својој реван и велики раденик. Вно је јако рјечит. Вјерне је утврђивао у вјери Христовој, а невјерне Јудеје изобличавао је, говорећи им, како су неправедно и из зависти убили сина Божјега, Месију, о ком су говорили још и њихови пророци, и кога су сами одавна очекивали. Једном се скупе Јудеји са свију страна у Јерусалим, из Европе, Азије и Африке и тада у храму Соломоновом препираху се најученији са св. Стеваном, али не могаху одољети духу и премудрости, којим он говораше. Прваци јудејски, видјевши да не могу овако савладати Стевана, почеше износити лажи, како он хули Мојсеја н Бога. Побунише народ, те нападе св. Стевана, ухватише га и доведоше на суд пред своје старјешине и учитеље закона, нађоше многе лажне евједоке, који свједочише, како непрестано погрдно говори о Јерусалиму и њиховим законима, и како ће Исус Назарећанин разорити ово мјесто и измјенити обичаје, које им је Мојсије оставио. Овај суд бјеше убилачки, јср не састадоше се да праведно суде св. Стевану, кога лажни људи оптужише, него састадоше се, да нађу ма какав изговор, како ће убити св. Стевана. Али се он није бојао тога суда ; слободно је стајао пред тим крвничким судом, а лице му се свјетлило као лице Божјега анђела . . . То су видјеле судије, али се невјешти чпнише и питају га: „Је ли истина то, што <» теби говоре?" Онда им св. Стеван стаде говорити о Авраму, коме је прво речено да ће доћи Месија, па од Мојсија до најновијих времена. Доказао им је, да су често Бога вријеђали и закон Божји газили, рекао им је како су пророке, које им је Бог шиљао гонили и убијали, и најпослије и самога Исуса, пајвећега праведника на крст разапели . . . Кад ово чуше расрдише се и првосвештеници и књижевници и народ, и сви шкргутаху зубима на св. Стевана. Ова јарост ни мало не застраши св. Сгевана, шта више јога је одважније пред њима стајао; пун Духа светога погледа на небо, и видје славу Вожју и рече им: ево видим небеса отворена и Исуса, гдје стоји с десну страну Вога. Злобни безбожни и посрамљени запушавали су уши своје да не чују ових рјечи светитеља, навалише на њега, те га стадоше вући иза града, да га убију н здспу камељем. Тужан ли је то призор био, кад је св. Стевав стајао ноеред камења, које је као киша падало из крвничких руку на његово тијело, које је од грдних рана сво у крви било. Али се светитељ и у тим мукама молио за убијце своје. За себе је само рекао: „ Господе Исусе, прими дух мој и ! А за убијце своје павши у сред