Istočnik

Бр. 6

ИСТОЧНИК

Стр 93

чешћа са свију страна Херцеговине, а највише из Требиња и Мостара. Осим многих грађана из Мостара брзојавно послаше саучешће Високопреосвештени госп Митро полит Серафим, са којим је покојник 18 година нераздвојно друговао у младосги и првим годинама јавнога рада; даље изјавише саЈчешћа: Консисторија, мјесно парохијско свештенство, управа српске православне општине, братство манастира Житомислића, учитељски збор српеких основних школа и т. д, Даље је Високопреосвештени госп. Митрополит г како је обавијештен, брзојавно овластио Херцеговца — проту Саву Пјешчића, да га на погребу архимандрита Дучића заступа и да се испред њега на гробу са покојником као ваздашњим другом и родољубом опрости, што је отац прото и учинио пред лицем многобројног свештенства и отмјеног престоничког грађанства. Уједно је истог дана, 22. фебруара Високопреосвештени г. Митрополит подручном свештенству упутио овај циркулар: „Са болом у души јављамо свему пречасном свештенству Нашем да је високопреподобни, митроносни архимандрит, научник и јунак, Нићифор Дучић у Биограду након тешког боловања јучер по подне испустио своју племениту душу и преселио се у вјечност у 68. години живота а 51. свештенпчке службе. Више је дакле од пола вијека велики покојник провео у служби Богу и народу свом, и хвала Свевишњему, што оваке раднике Српству дарива, који молитвом у храму и пером на српској књизи, и мачем на бојним пољима за вјеру и отаџбину свуда и свагда крче пута будућности српској. — Па како је незаборављени покојник био син наше јуначне Херцеговине и постриженик манастир.ч Дужи, а први управитељ и наставник Житомислићке духовне школе у најбурнија времена, то је св. дужност Нашег преч. евештенства, да га се у молитвама сјети и угледајући се на његов родољубиви рад, да му од ерца пожели : к-бчи&о пллитк!". Пошто се због причешћивања школ. младежи на Теодорову суботу није могао тада држати парастое пок. Дучићу, то је Високопреосвештени госп. Митрополит одредио, да се држи у суботу друге седмице и то је претходно у прву недјељу преко службе народу оглашено. Парастос је дакле држан свечано у саборној цркви 4. марта у 9 сати прије подне и то у присутности наставника и ученика свију школа и многих побожннх грађана. Чинодејствовало је Његово Високопреосвештенетво госп. Митрополит са свијем мјесним свештенством, а на јектенија су красно одговарали ђаци срп. школе под управом г. учитеља Вучено вића. Послије парастоса изнио је Сава Симић, свештеник у кратком импровизованом говору велике заслуге покојникове, како на црквеном и бојном пољу, тако и на перу и књизи, а кад је говор завршио са: слава узор—калуђеру, архим. Дучићу ! тада сва црква, и ђаци и народ као из једног грла тужно и дирљиво отпојаше: вјечнаја памјат! II. II. Промјена календара у Русији већ је теоретички довршена, и сад се само још ради, како да се и у пракси проведе. Интересантна су два приједлога дотичне царске комисије, како о том из Петрограда пишу. Један приједлог гласи, да се она година, у којој би се реформа календара извела, ск р ат и за одговарајући број дана, па је изједначење готово. — Други је приједлог, да се никако не узима григоријанеки календар, већ са свијем други, нови, који би у сравнењу са западнојевропским рачунањем времена био далеко савршенији и за матеиатичаре и за астрономе. Руски астрономи о овоме веле, да се 14 дана у календару од једанпут изоставе, па да се непосредно иза 9. марта пише 23. март, као први дан прољетње еквинокције иза рођења Христова. Од овога еквинокцијалнога дана, 23. марта, нека се рачунају сви наредни празници, без обзира на астрономску чињеницу у разли-