Istočnik

Стр. 156

источник

Бр. 10

АЕ. и Мигрополит дабро-босански госп. Николај МандиЛ, уз асистенцију виспреч. г. архимандрита Венијамина НиколиновиЛа, виспреч. гг. протојереја и савјетнигеа консисторијалних Стевана ДавидовиЛа, Васа ЛииовиЛа, Петра Ђенипа , те професора богословског училишта преч. гг. Станка Жупанског свештеника и јеромонаха Млариона РадотЉа, и два ђакона Јована СтефковиИа, консистор. канцелисте и Данила Билбије. Том приликом рукоположен је за јеро.ионаха ђчкон Данило Билоија, а професор и свештеник Станко Жуиански ироизведвн је у чин протојереја. На свечаном обједу, који је држан у дворани заводској, присуствовало је 36 особа. Његово Високопреосвештенство госп. АЕ. и Митрополит Николај одушевљеним и ердачним, пуним значаја, ријечима наздравио је Превишњој особи нашег љубљеног цара и краља, нашто су сви присутни уз трикратно „Живио" отпјевали стојећи царевку. По подне око 4 сата одвезло се Његово Високопреосвештенство господин Митрополит Николај у Сарајево, а како је у то вријеме и непогода и киша наишла, то се народ и већи дио гоетију још за рана разишао. Испити у срнско-нравославном богословском училишту у Рељеву. Овогодишњи закључни пспити у српско-православном богословском училишту у Рељеву отпочеће 7./20. јуна у сриједу. Благодарење пак одржаће се 15./28. јуна, када ће и завршетак школске године бити и ученицима се свједоџбе раздати.

КњиЉевне оцјене и ирикази*). Всеподданјејшији отчет обер-прокуратора свјатјејшаго Синода К. Побједоносцева по кједомоству православнаго исповједања за 1896. и 1897. год. Санкт Петербург — 1899. У књизи овој износи уважени писац стање православне цркве и вере поглавито у Русији, а донекле у кратким потезима и стање цркве по осталим странама православнога евета, који махом у сферу руске империје спада. Књига је подељена на седам одељака, у којима се говори: о управи црквеној, о цркви и манастирима; о мисионарству, расколу и сектама; о стању цркве вон граница Русије; о одношају руске цркве спрам једноверних цркава на Истоку и у словенским земљама; о духовној просвети и школама и о материјалним средствима, која црквеннм властима за унапређење црквених цели на расположењу стоје. На завршетку су изложени статистички подаци о броју парохија, цркава, душа, и појединих црквених облаети. Књига је сама по себи опширно, критички и псцрпно сређеаа и обрађена. У појединим одељцима писац оштро напада на дух данашњега времена, на верску малаксалост, а особито на раширен рационализам, који — на жалост — ширењу раскола н секата добру услугу чини. Износи као главни раздог религијозној охладнелости и сувишну бригу за временитим, материјнлним благом, а понаособ као најјачи разлог томе истнче претерано бављење полнтиком. За нас је Србе од специјалног интереса и поуке одељчк трећи и четврти. У трећем одељку, где се јасно представља од коликог је штетног и рђавог утецаја рацпонализам по ширење расколника и сектаната, који се све то више од правог духа црквенога ЈДаљују ; °Д православља отуђују и сваку дужну послуш-

*). Прештампано из 19. бр. „Срлског Сиона"