Istočnik

ИСТОЧНИК 6р. 11

Сам иам разум каже, да је човјек иепрестано одвисан од Створитеља свога; да мора признавати и исказивати ту одвисиост одајући Му поштовање својим умом, срцем, вољом и цијепим својим бићем. Може нам се рећи, да Вогу није нужно наше поштовагве, јер је он најсавршеиији сам по себи. Истина, да је он најсавршенији и најблаженији сам у себи, ал баш стога не може ои ослободити човјека, да му не исказује тога поштовања. Бог је принцип сваког поретка, а поредак се састоји у одвисности створења од Створитеља, јер су створена бића сасвим одвисна од Створитеља. То је свеопћи закон. Бића без разума односе се према Богу фатално, а бића обдарена разумом односе се према ЕЕ>ему на крилима вјере и љубави. Ако признамо, да смо сгкорења, онда нам је религија неопходно потребна. Она је ушла у свијет са првим човјеком, а са посљедњим ће из њега изаћи. Збиља, од чега зависи наша срећа? Од развитка и усавршавања наших способности. Познати, љубити, радити: то су три способности људске, то је цијели човјек. Човјек да буде сретан, мора познати исгину, коју разум његов тражи, као што бпљка треба топлоте и евје/глости сунца. Срце се рони од л>убави, оно је створено за љубав, као што птица за летење. Да човјек буде сретан, његова воља и његова савјест морају имати неко правило за његов рад; а баш све то даје религија. Она усавршава разум, јер га ставља у одношај према Богу ; она усавршава срце, јер чини, да оно почива у Богу, у ком налази свој мир; онм усавршава ум и вољу, јер их ставља у хармонију с Богом, са непромјенљивим правилом свакога поретка. И тако се срећа људска налази само у религији, т. ј. у сједињењу с Богом, а пошто у овом краткотрајном земном животу не има праве и савршене среће, њу религија надопуњује надом на живот бољи, будући. Отуда она мирноћа, оно спокојство, она ведрина, коју увијек видите на лицу сваког истинито религијозног човјека. Њему јединоме доликује опис пјесника: „Његове уши — глухе за вреву и буку земаљску — наслађују се небеском хармонијом; очи његове — слијепе за призоре земнога свијета — гледају Серафиме небеске; он се не брине за зла и ништавости овога свијета, јер га чујете како пјева химну ослобођења, јер се враћа из прогонства у жељковану домовину, са земље на небо, из времена у вјечност.

> / А Стр. 252