Istočnik

Бр. 11

ИСТОЧНИК

Стр. 245

већ задржава. Он се не мијења тако, као тијело. Дов се у тијелу за седам година изгуби сваки траг старе материје, дотле је душа сачувала усиомену иа догађаје не прије седам, већ десет иута по седам година. Наша се свијест и самосвијест не губи. Ми сазнајемо себе као носиоце својих осјећаја, бткад памтимо за себе. У нашој души је остало сачувано старо пријатељство и док се тијело иашег иријатеља сасвим измијенило, као и наше, душе наше другују као стари познаници. Исто тако и другн осјећаји: религијозни, морални, естетички и т. д. остају у нашој души и ако смо каснијим искуством добили нових осјећаја. Зар не показује душа у тој промјени материје најсиажније свој инкоруптибилитет и своју надмоћност према тијелу ? Примијенимо ли теорију о промјеии материје у нама на материјалистичко тврђење, да је мисао и наш душевни живот производ нашег тијела, видјећемо, да једно друго обара, јер би по материјализму наш душевни живот бар сваких седам година, ако и не прије, морао бити друкчији. Због промјеие материје у мозгу морали бнсмо све, што смо научили, заборавити и никаква трага за вријеме једне перијоде промјене мозга не би могло бити у нама од оногл, што смо научили, видјели, мислили и т. д. 1 ). Но од свега тога нема ни говора. Ми знамо за неке догађаје, откад имамо моћ памћења, а на важније догађаје из нашег давног живота сјећамо се тако живо, као да се јуче збили. Догађаји, који су у нашем животу били од већих пошљедица, остају ннм у памћењу цијелог вијека. Истина је, да човјек заборавља мало помало и да се мора вјеџбати, ако хоће да му душевна тековина остане. Но није истина, да човјек тотално заборавља. Заборављамо оно, што је на појмовима споредиије, а главних ствари се човјек нормалног душевног живота сјећа врло дуго, чак и цијелог живота. Врло се често дога^а, да се сјетимо неких ствари од прије двадесет година, на које се нијесмо цијелог тога времена сјећали, па је на једанпут успомена на њих н. пр, асоцијацијом, често неком ситницом оживјела. А тога не би могло бити, да се и душа мијења као тијело. Упада у оч® још и то, да се материја у нама ззнавља увијек по истом плану. Облик тијела при свем том, што се материја непресганце мијења, остаје увијек исти. Брадавица или младеж на тијелу такође учествује у промјени материје, па ипак не дође вријеме, да их нестане, већ се увијек материја у њима занавља у истом облику. То ипак значи, да у промјени материје управља витална снага исто онако, као што је управљала првим развићем организма. ') Ог. Ј. Н. 8сћпиек: „1!)је ТЈм<;е1 - М1сћки (1ег 8ее1е" стр, 80.