Istočnik

Стр. 246

источник

Бр. 11

Материјализам се напреже, да теорију о промјени материје у нама, с обзиром на спссобност наше саадосвијести, доведе у склад са својим принципима. И он овако умствује: као што тијело задржава свој облик, тако се дешава да и такозвани душевни жавот остаје (у сјећању). И ако се стари материјал губа у нагаем организму, његово мјесто неирестано заузима нова материја, која ступа у функције старога, прима сва његова својства. Сваки материјални дјелић нашег тијела, веле, прије него што начини мјеста новом, предаје овом своју духовну садржину, дакле: представу, осјећај и т. д. и на тај начин наша самосвијест остаје непромјењива 1 ). Но то би могло бити само тада, кад би заиста ти материјални дјелићи имали своје духовне садржине и њом владали. Кад би то било, онда би на мн/герији, н. ир. у мозгу, морало бити неких материјалних отисака душевног живота, који би прелазио у нашл>еђе новој матерпји. И онда би сваки атом на нама морао бити нека самостална, па пзта више и свјесна индивидуа, која би своја својства иредавала новој материји. Нротив такве самосталне, свјесне ипдивидуе пак устајо и сам материјализам највише. Пошто се не тај начин не да растумачиги непромјењивост наше свијести при промјени материје, остаје само једна могућност наиме, да је душа самосвијешћу неко бић \ независно од промјене материје, према томе и од саме материје. Да растумаче, како постаје мисао, осјет или ма какав облик душевног живота, материјалисте прибјегавају својој оми.љеној материји о мозговним локализацијама. С овом материјом се морамо упознаги већ ради њене авантиристичности. Она је нешто најромантичније у романтичном материјализму. Учење о мозговним локализацијама може се подијелмти на двоје: на стару и нову хипотезу. Старија хипотеза каже, да мозак није једноставан орган, већ да је он јако сложени механизам, у коме јо строго спроведено начело подјеле рада. Свака од многобројних функција мозга има свој одије.љен засебии, локализовани орган у мозгу, т. ј. свака душевна способност има своје засебно мјесто или средиште у мозгу; н. пр. орган говора налази се на извјесном мјесту у лијевој полукугли мозга и т. д. Новија хипотеза је спровела још одлучније ту тврдњу. По њој не само да свака наша душевна способност има свој локализован орган, већ свака иредстава, сваки осјећај и осјет и свака мисао има свој, сталан орган, а то су ћелије у мозгу 2 ). (Наетавиће се.)

Н. 1Т. Рождественск1и: „Христшнскал Аиологетцка и I. стр. 418. Те:ј.сћти11ег: „ХЈђег Ше ТЈп81;ег1)Нс11ке11; ..." сгр. 46.

2 ) \У. \УипсН. г Уог1е81Ш^еп" ... стр 510.