Istočnik

Бр. 15

ИПТОЧНИК

Стр. 339

свој сопствени моменат? — Те наведене ријечи нимало не обарају душине супстанцијалности, већ је шта више утврђују. Шта би по томе била душа, ако не супстанција? — Зар енергија? — Али каква је то енергпја, која материју иматеријализира и идеализира? Је ли та снага везана за материју — онда је 8сћа11ег материјалиста, чега се он баш највише плаши; ако није везана за материју, гдје је ? Ако је душа само ток материјализирања, тај процес мора биги у зависноста од иеке снаге, а снага опет мора имати свога носиоца, иначе апстрактна снага у тијелу нема смисла. Тијело само по себи нема моћи ни да започне процедуру иматеријализирања, а камо ли да је доврши; оно је по себи, без душе мртво. Слично овом 8сћа11ег-ову гледишту говори и \Ушк11. И он ке признаје души супстанцијалаости, јор мисли, да душа може сгмо у у тијелу живјети и осјећати, и ако признаје души бесмртност у овом смислу. Ои пазива учење о трансценд,енталној супстанцијалиости дупјино ) „фунггцијом" и држи, да се учегг.е о неком неразрушивом једноставном и пепромјењивом душевпом атому усвојило само зато, да се лакгне одбранп душевпа бесмртност 1 ). Не сматрајући душу супстанцнјом, а тако исто не ни материјалном радњом, ^шнк је назива „догађајем", „актом", „дијелењем и развијањем". Према томе она није никакво биће, већ неки процес у нама. Одређујући, у чему се састоји биће наше душе, вели \\ г 1пнН ово: „Наша душа није ништа друго, до сума наших унутрашњпх доживљаја, нашнх представа, нашег осјећања и хотјења и стапање тога у свијести у цјелину тако, да се сав тај унутрашњи рад постеиеним развићем диже до свјесног мишљења и слободног моралног хотјења" 2 ). На ове ријечи имамо примјетити, да их и ми можемо примити, али не примијенити их на супстанцију душину, већ само на развијање њене садржине. Тим рпјечпма нам је ^Унпс!! рекао и укратко насликао само развој наших унутрашњих доживљаја. Он сматра појаве душине истовјетнима са њеном супстанцијом, као што и сам вели (стр 519). Према томе он није јако далеко, да прими „функцију" о душиној супстанцнјалности, јер и сам вели, да ипак има један факт — сјећање — који овлашћује, да се прегпостави супстанција у душе (стр. 517). Разложимо ли његову горњу изреку, упашће нам у очи, да он спомиње неке унутрашње доживљаје, представе, вољу, осјећање и т. дСвега тога, као што и сам каже, нема у материје, ег^о мора бити неко

*) „УогХезип^еп ..." стр. 5. 2 ј 11)1(1 стр. 516.