Istočnik

Вр.

ИСТОЧНИЈС

Стр. 41&

јело духовно" 1 ), т. ј. оно не може бити састављено од више супстанција као садашње, већ ће цијело бити као једна супстанција, непропадљиво, вјечно. Душа је у земаљском животу научена на тијело и она, пошто је њен будући живот наставак садашњега, добија га. Што се с тијелом по ускрснућу догодила промјена, сасвим је природно и оправдано, јер такво тијело неће моћи имати свагдашњих својих недостатака, већ ће само утолико бити „наше" тијело, што ће у њему бити очуване индивидуалне особине човјечије. Наше није, да дубље залазимо у ово питање; то чини религиозна есхатологија. Ми ћемо у потврду да тијело није строго душин елеменат, додати још и опажања из искуства. Често душа ради без обзира на тијело, као да га и нема. Кад човјек дође у екстазу, најмање мисли на тијело. Исто тако може живјети душа без тијела и послије тјелесне смрти, јер „зато, што се нека снага више не изјављује на досадашњи начин, смијемо закључити само то, да је оиадошла у некидруги положај -12 ). Само док је душа у тијелу, исказује се она видљиво, а чим се тјелесном смрћу одијели од њега, враћа се у сноју праву метафизичку област. Она се одијели од физичког свијета, јер је савршенија од њега, а нема више потребе да с њим опћи; фнзички сиијет нам се представља као иижи облик саиршенства пре.ма духовном свијету. И по томе разлагање о „органима, који ће души бити потребни за душевни живот" 3 ) јесте више но дјетињарија. » И тако смо изишли на чистину и дошлн до позитивног ријешења у питању: да ли може душа живјети без тијела. Она без тијела може живјети, као што запста по црквеној науци и живи послије тјелесне смрти до ускрснућа тијела, а за тим живи с тијелом одухотвореним, или као што се религија изражава „прослављеним". Тим је ријешено у начелу и питање о могућности бесмртности душине, а сад нам јога остаје да докажемо, да бесмртноет душина не само да је могућа, већ да и фактично постоји. Прије него што пријеђемо на саме доказе о бесмртности душипој и њеном вјечном животу, да се запитамо, како се практички разум и наука односе према томе проблему ? Нећемо наћи ниједног човјека, који воли умријети. И ако многи чине крај свом животу и насилно иду у смрт, то бива по невољи, а не из љубави према смрти; они у смрти гледе најмање зло, а позната је и она народна: робом икада, ал гробом никада. То значи да се човјек боји смрти, јер и ако вјерује у бесмртност душину, ипак ') I. Кор. XV. 44. 2 ) М. Меуег: „Ои: Гог1<Заиег паећ <Јет ТоДе" стр. 50. 3 ) Н. КШег: „Шш^егћНсЉкеи" стр, 201.