Istočnik

Бр 21

МСТОЧНИК

Стр 489

му живот мало по мало постао монотон, јер би се у шега уживио и научио на њега. Што се тиче аналогије са земаљском срећом, даје се управо из те аналогије извести обратан закључак. Човјек на земљи није срећан не зато, што не може постићи своје сврхе, већ зато, што је не постизава. Бзегова )е срећа помућена страхом, да ће бити кратка вијека. Ради несреће срећа не може бити непомућена. Тога у вјечном животу, каквог га човјек замишља, не може бити; тамо му усавршавању не може бити препрека,*> као што их има па земљи. А кад би му се могло загарантовати, да ће му срећа на земљи трајати до смрти, она би била заиста непомућена, изузевши помисао на смрт, која би га као прекид среће морала бунити, а о којој у будућем животу нема мислити. Човјека на земљи мучи неизвјесност, за то му срећа не може бити потпуна. А и прн свој тој неизвјесности он се пријатније осјећа, кад му срећа отвара своја њедра мало помало, него када се наједанпут нађе у срећи. Ми уживамо када нам посао иде од руке и у много случајева забава са послом, који успијева јесте већа радост него резултат, који радом желимо постићи. Тим смо довољно иецрпли телеолошки доказ за бесмртност наше душе. Укратко ћемо га рекапитулирати и свести на ово: И човјечија душа, као и сваки створ има своју сврху. Та је сврха у непрестаном усавршавању и усрећавању њену. Пошто она те сврхе не може постићи на земљи, а има способности за то, логичан је закључак да она мора живјети и развијати се у вјечности. На телеолошки се доказ наслања т. зв. економски доказ за бесмртност човјечије душе. Човјек се на земљи свакако развија: његова се душа богати и у погледу интелектуалном и моралном. Његов се разум несумњиво развија, јер стар човјек много више зна и може својим разумом, него новоро^енче. У погледу моралних сила пак не може се за човјека додуше тврдити, да свагда корача напријед, већ се често догађа, да и натраг по^е, па и да накази себе морално. Но свакако у човјека, који је вшпе проживио, јаснија је свијест о дужностима, него у младога човјека. Нормално развијени људи пак имају несумњиво тековина и у моралном погледу. Човјечији живот оставља трага на њему; он умире богатијн него што се ра^а. У физици постоји теорија, која се зове: закон одржавања снаге. Но томе закону се не може ннједна снага изгубити. Нама изгледа, да се снага при механичком раду губи, али то је у стварн само претварање енергије у другн облик 1 ). Видјелн смо опет да природне наБг. Ј. Н. бсћтшк „Вхе ТЈпз^егШсћкеН; . . и стр. 135.