Istočnik

Стр. 20

источник

ђр. 1. и 2.

узимао видни друштвени положај; — од ране младости иробуди се у њему склоност иа подвижнички и пустињачки жпвот. Само сузне прошње материне склонише га да остане уз њу до смрти њезине; и чим је умрла она, он продаде своје имање, раздаде новац сиротињи, ослободи робове своје и пост&де пиоком. Иночкнм живогом спремио се он на службу цркви као презвитер а по том као епископ, служби, у којој се он показао као свјетило цркве пе само за савремени нараштај, већ и за сва каснија покољења. — Тешка је била судбина сироте Тимотеја, касније светитеља Тихона. По смрти оца његоза, црквењака, остаде му породица у крајњој невољи, да је тешком муком свагдањи хљеб набављала. Немајући средстава да васпита сироту, мати га поведе к неком богатом кочијашу да га узме он мјесто сина. За биједну сироту заузме се старнји брат његов, који постаде мјесто оца црквењаком. Он стиже матер, падне пред њом на кољена и рече јој: Куда водите брата? дате ли га кочијашу, кочијашем ће и сам бити; а ја не ћу да мој брат буде кочијашем; рађе ћу ићи по свијету просити, само брата не дам кочијашу. Рледајмо, да га научимо писму, тад може бити у којој цркви чатац". Мат I послуша мудре ријечи и врати се с Тимотејем кући. Но како у кући не нмадоше што јести, ступи Тимотеј код неког богатог сељака у надиицу, да му за комадић хљеба ради. Најпослије буде он примљен у новоотворену новгородску семипарију; но и овдје, ма да је примљен на државпи трошак, трпио је. велику нужду. „Догађало се, вели сам он, кад добијем мој дио хљеба, то узмем половину од тога да утолим глад, а другу половину продам и купим свијећу, да поред ње сједим нза пећи и читам књигу". Ко је могао мислитц да ће тај голи сиротан бити свјетилом руске цркве, да ће јој донијети велику корист својим богомудрим писањем и да ће се прославити као велики угодник Божји и чудотворац ? Није ли поражујући и дирљиви примјер старања Божја за сироте? Ево још један днрљшш прпмјер, из кога ће читалац увидјети, да Господ чудним начином често храни сироте. Ево околности рођења и васпитања св. мученика Кодрата (| 249.). За вријеме гоњења, која су у П. вијеку дизана на хришћане, једна побожна жена, по имену Рутина, кријући се од гонитеља, побјеже из Коринта и клатила се по непроходвим мјестима. Није се Рутина бојала смрти, не, она је хтјела спасги дијете, зачето у утроби. Најпослије дође вријеме да роди, она роди сина; али на несрећу на неколико дана умрије она. Најприродније би могли мислити, да ће напуштено сироче умријети од глади, или ће га звијери иојести. Али Онај „Који отвара руку своју и насићује све што живи добротом, није презрео у пелене повитога Кодрата