Istočnik

ћр 1. и 2.

источиик

Стр 33

не видите како се и на уснама натег драгог покојника заледио осмијех? Одиста, колико ми смртни не можемо провиђети, колико можемо просудити живот човјека на овој земљи, слободно можемо рећи, да је овај нага покојник праведник, да је човјек божји И ми кад плачемо за њим и кад тугујемо, не жалимо њега, јер је гвему овако и боље и љепгае, него жалимо себе, што га изгубисмо: сродници добра и милостиви с.тарјешину, ми искрена, љубазна, праведна, поштена и побожна хришћанина и Србина, друга, брата и оца. И сиротиња ће га оплакати, јер јој је био милостив и дарежљив добротвор. Смрт његова за нас је тежак и осјетљив губитак. Ово је кроз кратко вријеме други јак ступ у згради наше цркве и школе, који паде. Чега смо се сви бојали, од чега смо спи стрепили, догоди се, јер ето и друго мјесто у другој страни наше цркве оста празно . . . . Два су тежака у једном јарму осамдесет година орали јљдну њиву. Божја воља би те један од њих премину. Други пође напријед па се обазре, застане и види, да му друга нема; опет пгфе и клоне, свисне .... Стигао си га, брате, опет! предаћега и ти тијело матери замљи, а ваше ће се душе састати опет, дм се никад не растану у вјечном животу. А спомен ће ти, мили покојниче, остати међу нама. Подигао си споменик неразрушив своме брату, хтједе собом и за себе, али Бог рече: пусти другима, твоје се је вријеме испунило! Као што си и тп погађао и зиао жељу свога брата и испуиио је, тако ће се испунити и твоја жеља и мисао, која ти је задње дане милим и угодннм осјећајима заслађивала, и ти ћеш добити вјечити споменик у народу своме. „Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити - ' узвикујемо и ми са великим пјесником, кад год се сјетимо оваког човјека, родољуба. Благо теби, покојниче, јер ћеш и ти вјечно живјети. Благо теби и вјечна ти п<ШАТк.

Канонско достојанство педесете главе Нрмчије. (Види: М. Горчаковч.: 0 таин-ћ супружества. С. Петерб. 1880). Да би се канонична вриједност педесете главе Крмчије могла оцијенити, нужао је, да се узму у обзир опгата начела православне црквене правознлности, према канонеком угледу и важности онијех извора права, које су изворе поједине помјесне цркве примиле и употребљавају. Зна се, да у свакој автокефглној православној цркви непосредну важност имају прво : он правила, којима је законодавна власт васионс .Есе цркве дала опптте Значсље — а друго, правнла, која су прописали п издали надлежни управл,ајући и законодавни органи пзмјесних цркава 3