Istočnik

Стр. 32

источник

Бр. 1. и 2.

скромно, наметан и рјечит, а ријечи није расипао. Био је милостив, а не лицемјеран; дарежљив, помагао сиротињу, а често ни његови домаћи нијесу знали за то, — управо код њега није знала љевица шта чини десница. Са живим занимањем пратио је наше домаће прилике и онда, кад се од народних послова повукао. Још нешто. Он је био жива историја мало не цијелог прошлог стољећа. Доживио је много, био у разним приликама, највише у незгодним и тешким и остао је увијек исти, није ласкао никоме, него говорио онако, како мисли. Ко га не познаје, тешко му је овако укратко казати, а ко га познаје, не ће га никада заборавити. Кад бих хтио једном ријечи све рећи, сабрати сва његова својства и врлине, ја бих рекао: био је потпуни човјек, карактер чисти, вјеран извршилац Христових начела, прави и поштени Србин. И таквога данас губимо, губимо га баш онда, кад би нам највише требао. Стога је наша жалост велика. Поштована породицо покојникова! Ваша је жалост најтежа, али помислите, да је такав живот човјечији, да је смрт неминовиа. Човјек је као и цвијет: напупи и процвате, свене и опане. Тјешите се тимо, што је покојник био понос свију нас, што је оставио часиу успомену нама и вама. А ти мили покојниче, пођи у миру божјем у свијет нд-кже н , кст г к кол-кзнк ни печллт*, ни коздихлнп, но жизнк псзкснечнја! II. На опијелу Гаврила Фуфића 30. децембра 1901. Влажен -к п8тк конкже идеши днеск д8ше, Улкш оугогокасд тек'к лгксто оупоко(н1а. Тужни зборе! Често пута плачемо кад помислимо на смрт. И чес-то, кад пратимо смртне остатке човјека и сувише се одајемо тузи и нарицању, а тиме тешко гријешимо, јер св. ап. Павле рече: „браћо!" не жалимо за онима, који су умрли, као што раде они, који немају наде" Зар није Господ наш Исус Христос уништио страхоту смрти својом жртвом за нас? Зар нас својим васкрсењем није убиједио, да ће и наше тијело, сада овако трошно, труло и пропадљиво, негсада постати сјајно и вјечно? Зар није смрт пријелаз из овога несталног живота, из ове плачевне долине, из ове чудне мјешавине радосги и жалости, среће и несреће, зла и добра, у мјесто тихе радости ? Душа праведника радује се када може отрести ово теретно тијело и удостојити се, да је анђели божји на својим крилнма понесу у наручја Христа, нашег најмило тивпјег Вога н Спасигеља. Зар