Istočnik

Стр. 108

источник

Бр. б.

владар? Сирски управници се непрестано тако понашали, као да су они господари Јерусалима и државе. Све што је овај „гедиШз" учинио, морао је прије то!-а имати на себи печат царског одобрења. Ако купи у својој држави порезу за себе, мора за то да плаћа порезу и цару. Ако хоће своју дјецу да суди и осуди, у сваком случају мора измолити за то дозволу Августову. Не само да плаћа порезу монархији, него као и сваки савезни краљ, мора давати и војске у помоћ. Ирод је 747године од осн. Рима казнио неколико арапских чета, који му узнемириваху источни дио државе, и то се у Риму није баш допало. Август га извјештава, да од сад с њиме неће више поступати као са савезником, него као са потчињеним. Овака владавина, чија се вредност види из ово неколико карактеристичвих црта, јасно показује, шта су те мале државице вредиле у очима Римљана и да се попис народа свакако мора и на њих односити, јер он је био једини основ, на коме се могла пореза и у случају рата и број војника установити. Али да би показали како бајаги поштују ову привидну државпу независност и да не би особито код Јудеја повредили лако увредљиву народну осјетљивост, у заклетви вјерности дометуше )<з име Августово и Иродово (Ап1лди. ХУП. 3.). Нема сумње, да се Рим већ изодавна, прије него што је Јудеје прогласио провинцијом — а ово је проглашење Јудеје стало народне незавнсности, што је 9. године по општем рачунању, за управе Киринове, распорез порезе већ некако и освештао — трудио својом вјештом политиком да духове спремн за то. Попис народа 747 године од осн. Рнма, а по Дионисијевом рачунању 7. године, био је од стране Августове први корак за ову анексију. Чуде се што историчар Флавије, који у својим „Стмринама" тачно и подробно описује владу Иродову, о овим догађајима ћути. Ово ћутање стављају на супрот св. Луци, кога рацијоналисте окривљују пометњом. Ја не вјерујем у то бајаги ћутање Флавијево; и као што Тацит, Светоније и Дио Каснје спомињу така факта, која се не могу разумјети без пописа државних провинција и савезних држава, тако кад се н овај јеврејски историчар беспристрасно посматра, саопштава један тако одређен факт, који такође претпоставља попис народа, који се и на Јудеју простирао. Отворимо Књигу старича (XVII. 2. 4.), и тамо ћемо наћи ово: „Особнто зову фарисејима оне, који су били толико дрски, да су се и краљу опрли, вјешти и смјели на отворен отпор;" тако „кад су при-