Istočnik

Стр. т

Јтсточник

ћр. 6.

са припадвицима западне цркве, односно допуштали такве бракове, али под условом, да се иновјерна странка обрати. Када су разне 8лоупотребе црквене дисциплиие на западу Лутеров покрет изазвале, морала је са Припадницима те и осталих јереси, које су из ње потекле, и православна црква рачунати Но са протестантима ишло је доста лако. Држећи се поред светог писма и светог предања, и учећи да је прав. вјера Богом открнвена, да је Осннвалац цркве седзм тајана установио, а не двије, да човјек са слободном вол>ом у корист спасења може располагати, те да му спасење или пропаст у првом реду од њега зависи, учоћи, да светитељи код господа посредују за нас: одлучно је осудила погрјегано учење протестантских сектагпа, који изложене а и друге догмате православне вјере, одбацују. Осудивши на помјесним синодима ХУП. вијека Лутера, Калвина, Цвинглија и остале самозване апостоле протестантизма одлучно је за бранила вјернима, да са протестантима као јеретицима у брак ступају. Но док је та забрана на Истоку, гдје је црква у то вријеме заиста у врло жалосним приликама била, и поред оскудице потпуне слободе црквенога живота постојала и постоји: дотле је слободпа црква у Русији на захтјев Петра Великог морала погтустити. Када је наиме Петар шведскога краља Карла ХН. на Пултави побједио, заробно је мноштво Шведаца, које је у пустим крајевима своје царевипе населио. Да би се тај стран елеменат што прије претопио, нареди сиподу, да из државних обзира допусти брак ПГведима — протестлнтнма — са православним рускињама. Синод се из дужне лојалности одазове овој жељи царевој, те расположи, да ће се у напредак толерирати бракови са Хришћапима, иновјерцима, дакле и са протестантима, али под условом, да такви брак има православни свештеник благословити, да сва дјеца из тијех бракова православној вјери припадају, и да ино> вјерац не смије вјерском васпитању дјеце сметати. 1 ) Из руске цртсве прешла је ова пракса у остале автокефалне цркве с тијем, да се канонска одређења уколико државних закона о оваким браковима нома, најтачније имају набљу^авати. Из досад наведенога излази, да је мјешовити брак у православној цркви свагда само толериран био, да је спољашњим околностима изазват а не добровољним пристајањем цркве, и да га црква само за то трпи, што јој то економија њена налаже. Брак вјерних са некрштенима апсолутно је забрањен; а ако се против забране склопи, сматра се, да је ништав; свештеник, који би такав брак благословио, везао би Христа са Велијаром, те заслужује ') Нечаевх: Практ. руков. длн сва1ценносл. Изд. VI. стр. 239.