Istočnik

Стр. 148

источник

Бр. 7.

виште цркве оснива се на већ споменутим ријенима апостола Павла, да се посвети муж невјерни женом вјерном и обратно и да гата зна жена, да ако мужа спасе, и шта зна муж, да ако жену спасе. (I. Кор. VII. 12.—15.) Доцнији свјетилници и управници цркве ово су гледиште разложили и свагда наглашавали. Тако Тертулијан у дјелу А(1 чхогеш противи се разводу, агсо се некрштени брачник на сажиће приволи. Свети Василије велики у свом 9. правилу позива се на стару праксу, да је жени „забрањено дијелити се и од мужа невјернога, него мора остати с њим, јер се незна шта се може догодити 1 )" — то јест, можда ће се муж невјерни њеним посредовањем обратити. Свети Јован Златоусти у евојој бесједи на I. Коринћ. глава VII., и блажени Теодорит у тумачењу на исту послашшу сагласно се изражавају, да пристанком некртнтене странке отиада право крштеном брачнику да развод брака иште. Римски првосвештеник Иноћентије I. у својој архипастирској посланици епископима и ђлконима у Македонији, под 13. децембром 414. изјављује, да су мјешовити бракови између вјерних, и невјерних у случају толеранције иновјерпог неразрјешиви. 2 ) Равно томе изразио се и пето,-шести васељенски сабор у свом 72. правилу. Када је кодификација номоканопа у X. вијеку довршена, разлика у вјери унесена је у номоканоп четрнаест наслова, као такав бракоразводни разлог, који се на божанском праву оснива. Но разлог тај већ је овдје модифицмран, тако, да ризлика у вјери може послужити само онда бракоразводним узроком, ако једна странка одступи од хришћанске вјере. Разлог тој модификацији јесте та околност, што су у X. вијеку забране мјешовитих бракова изме^у кршгених и некрштених више историјску него практичну важност имала; пошто је слабо било случајева, да вјерни са некрштенима у брак ступају. У осталом у то вријеме осим Руса, који су се баш тада крстили, није ни било других некрштених народа у Европи са којима 5и вјерни у додир долазили, а са азијатским народима нијесу се мијешали. Од десетог вијека па све досад није се промијенило нити је допуњено у номоканону изложено гледмште цркве на разлику у вјери као на разлог за развод брака, према томе се тај разлог неможе и несмије употребити у случајевима мјешовитих бракова, који су прелазом једне странке из иновјерне хришћанске вјере у православље мјешовити постали, односно православни супруг неможе због апостазије свога брачвога друга захтијевати, да са њим разведен буде, аво т. ј. апостазија није из ортодоксије у нехришћанство. [Овршиће се.] 4 ) Милаш: Тумачете. II. 365, 2 ) ХШвшапп: Ећегесћ! 755.