Istočnik

Бр. 7.

Сгр. 149

О исповиједању вјере блаЉенога Марка, митрополита ефеснога. Име Марка ефескога много је поштовано и славио у свијету хрншћанском из многих узрока: — као нме пастира црквенога, које је сијало свима вјернима првих времеиа Хришћанства, — као име богослова и писца, првога у своме вијеку, веома богатога талантима и писцима; али особиту славу Марка ефескога саставља вјечнога подражавања достојни подвиг његов за православље и слободу цркве источне на сабору флорентинском, гдје он представљаше собом лаце ие само митрополита ефескога, него и патријарха јерусалимскога. Познато је, каквој се опасности изложи чистоћа васељенскога вјероучења и слобода Цркве; све се сложило најпослије да изневјери православље и припадне ногама рнмскога првосвећеннка — и император грчки, склоњен овоме свом тежином биједнога положаја Грчке од Турака, и свом надом да одржи помоћу папе прнјесто свој, који се почео рушити, —- и свећенство грчко, које бјеше на сабору, вучено к невјерности и понижењу, с једне стране, крајњом сиротин.ом и невољама разним, с друге, богатим даровима, и још богатијим обећањима, — и недостојни тадањи лажни пастир Цркве руске, митрополит Исидор, који од младости бјеше спутан у замке и мреже Ватикана: једини Марко ефески стојао је, остао је н истрајао је непокољебиво у православљу, као стијена посред бура и громова. Поражујући противнике на свима сједницама саборским силом свога ума и знања, и сјекући мачем ријечи Божје и предања све лукаве лажи западне схолаетике, он положи несломљиви печат на сва дјеловања своја у одбрани православља тиме, што не потииса, ускос свима молбама и пријетњама и ту|јинаца и својих, одрсђења флорентннскога сабора. То бјеше, ио суду самих противника његових, тако важао, да је папа, чувши о том, с болом викнуо: дакле ништа не учпнисмо! Заиста, глас просвећенога и у свнма одношајима неприсграснох^а заштитника истиие бјеше тако важан за цио Исток, да тек што се чуло, да име Марка ефескога иије под флорентинским одређењима, као што је и установљено једнодушно, да не приме ових одређења, а оне, који потписаше одређења та, да одлуче од цркве, ушљед чега, готово сви, који бјеху на сабору> одмах по повратку у Цариград, одрекоше се уније и вратише се ка иравослављу. Ово исповиједање вјере саставио је Марко ефески при завршетку сабора, дијелом ради формалнога одбијања мишљења протшшпчкпх, а још више ради тога, да би дјеца цркве православне, збуњнваиа разним