Istočnik

Бр 12.

ИСТОЧНИК

Стр. '277

тајмо најприје о важнијој ствари, је ли бидо у њих вјере у Бога, оне праве вјере, да је Бог, Творац и Промислилац свијета, да од његове свете воље све одвиси и човјек и живот п дјела му? Јер толико пута било је прилика, гдје сами ученици Христови нијесу били на чисто са вјером својом у Бога и Сина му јединородног. Сјетимо се само Томе 1 ) и Филипа 2 ). Са каквим дјетињастим питањима ступају пред Господа свога у часу, кад се он пред смрт своју од њих растајао и држао им пошљедњи говор. Увијек су уз њега били и слушали наук његов, и још им није било јасно, ко је и зашто је дошао на свијет. И кад су већ сви ученици увјерени били у васкрс Христов, и радосно јавили Томи: Видјесмо Госиода, његово срце још је било хладно, јер га је леднла сумња: Док не видим на рукама његовијем ране од клича, и пе метнем ирст свој у ранз од клина, и не метнем руку моју у ребра његова, не 'Ку вјеровати 3 ) А без вјере у Бога и Христа Исуса не може човјек ништа. Сам је Христос говорио ученицима својима: Еез мене не можете нигата учипити*). За невјерство дакле Христових ученика остао је покушај њихов безуспјешан. Колико је вјера потребна, колико нада и љубав -корисна за човјечје спасење, нека вам послужи као доказ један истинити дбга^ај, који се недавно догодио негдје у Србији, и о коме сам ја чуо и читао! Једном љекару разбољело се дпјете. Отац га је лијечио савјесно, како је најбоље знао, али узалуд, јер је боља све више отимала мах. И јадни отац убрзо видје, да му је дијете на ивици пропасти. Дозове друга свога такођер љекара, да види дијете и каже му, да ли је доиста опасно са његовим дјететом, и да ли се није откуд у страху преварио и видјео опасност, гдје је и нема. Друг његов прегледа дијете и жалосним поглеа,ом потврди опасно стање дјетета, да ће смрт ускоро наступити. Обојица су учили велике школе, напунили су се знања и вјештине, па ипак ето у најстрашнијем часу како немо један другог погледају, а дијете се мучи и бори са душом. Но није доста иматп само вјере у себе и своје знање, јер то је сујета и ништавило и без вјере у Бога ништа не вриједи. Њихова је рука малаксала, а лијековп ништа не помажу. И мјесто да су Бога молили са зрачком вјере и наде, предали су се тупој судбини, и код одра дјетињег чекали су страшни час смрти. Али није тако радила мати љекарева, мајка малог дјетета. „Како сте се уплашили, страшивци једни! Не ће умријети унуче моје, ви ћете само видјети. Добар је Бог и милостив, мајка ће >) Јов 14, 5. 2 ) Јов. 14, 8. 8 ) Јов. 20, '25. 4 ) Јов. 15, 5.