Istočnik

34 —

Нема сумње, да тијело може човјека врло често одвући у г ријех' Снажно тијело се не да лако зауздати, а човјегс слаба тијала је мање приступачан тјелесној грјеховној навали. А тјелесни гријех не штети само тијело, већ особито душу. Кад се почне тјелесно гријешити, не мисли човјек више на врлину, а без врлине шу је душа мртва. Ако си свјестан, да не треба да жившп само тијелом, мораш тражпти начина, да ослободиш дух свој онијех окова, који га привезују за ниске тјелесне прохтјеве. А такво средство је у првом реду пост, јер он не да тијелу сувише хране, да се не осили. Зато пост св. оци називају „анђеоским животом", јер ав|>ели не једу, па ни не гријеше. А блажени Августин, отац црквени, овако каже о посту: „ Вијесног коња, којега пе можеш укротипт уздом, укротиЛеш глађу и жеђу'~. Пост је по томе узда, која чврсто држи тијело наше и не да му у гријех. А како се можемо постом чиститп од својих гријехова? Утјече ли што посна храна на наше гријехове? — Врло много! Да вам не говорим о томе опширно, ево вам примјера! Кад сједнеш за скромну посну трпезу, је ли могуће, да се не породи у тебп питање: зашто ја постим? Па одговараш себи: постим, што сам грјешан; принагаам тим својим уздржавањем Богу жртву за гријехе своје, јер другог ничег немам, што бпх могао Богу дати. И то те посно јело паведе, да размишљаш о себи, да полажеш себи рачуна о себи и да се исправл^аш у оном, што ти не ваља. Ето у том најљепшег одговора на питање: може ли се постом очистити гријех. Ко пости радп свога гријеха, тај не пада впше у гријех; ко пости, тај зна, да су тјелесне сласти шкодљиве његовој души. Коме је јасно, да ј.е наше тијело душино сједиште, да је оно храм Духа Божјег, Који живи у нама, тај ће гледати, да постом учини тпјело своје доиста светињом, да Бог може у њему познати своје створење, а да се и сам човјек пе стиди погледатИ на своје тијело.

Има доста хришћана, којп посте, алп мало их је, који честито

треба да се сјете, како св. Јевав^еље каже: чувајте ее, да срца вагаа не отежају ирекомјерним јелом и џи/анствдм! (Лук. 21, 84). Срце своје треба дакле постом да оплемењујемо. Јело је јело, једно као и друго пред Богом; није гријех јести мрсно јело, али је гријех бити покварена срца и баш зато, да не будемо покварена срца, постимо ми хришћани и тјелесно. Баш ради тог духовног поста, који се састоји у смирености нашој, у праштању, у незлобивостп, милостињи и другим хришћанским врлииама, једемо ми посна јела. Посна су јела само средство, да душу