Istočnik

4

— зЗ —■ С муком провлаче хришћани, да дођу до брда, с кога сија велика свјетлост, а на коме стоји у слави око Спаситеља нашег већ доста наших другова, хришћана. Та свјетлост, та слава, јесте наша хришћанска мета, а до ње можемо доћи само по том путу поста и покајања. Па зар не вриједи ради тако узвишене мете сабрати силе своје, па претрпјети и оно нешто неугодности, оно нешто плача ради својих гријехова?! Та та свјетлост, којој ми треба да хитимо, јесте вјечна, а оне неугодности краткотрајее. То ти је исто онако, као што занатлија вапреже своју снагу и не жали труда, догод не сврши рад, који је почео, а кад га сврши не осјећа више онога терета, већ се радује своме дјелу и кад га запиташ, је ли му тежак био рад, рећи ће ти: није! Ни нама хришћанима не треба да је наше дјело тешко. Та ннје тај пут покајања за нас нов, није ни тако страшан. Ми смо за њега ево већ упола спремни! Спремила нас је за њ света наша Црква, која нам је за пошљедње три недјеље читала таква јеванђеља, која су нас поуком очврсла, да се можемо кренути тијем путем покајања. Тим нас је поукама Црква одбранила од гордости и самољубља и од раскалашног живота, изнијела нам је пред очи слику страшног суда и ђаволског пута, па нас тако спремне позива сад и на покајање. А је ли те страх самцу одважити се на тај пут — нијеси сам, већ уза те чврсти, поуздани путово^а, Јеван^еље! Уза њега нећеш поклизнути, већ, узаслушаш ли га, срећно ћеш доспјети мети својој. И ево већ на првоме кораку, пред самим вратима покајања, на почетку тог нашег хришћанског пута, свјетује нас св. Јеванђеље, да се наоружамо уз друге врлине, којима нас је већ научило, још и постом, праштањем увреда и несебичношћу. Све су ово велике врлине, красни накити нашој души, али на првом ћу мјесту да вам данас рекнем коју о посту, једно ради тога, што нам од сутра почиње највећи наш хришћански пост, којем дајемо име: часни пост, ради његове важности, а друго ради тога, што ћемо у идућу недјељу милошћу Божјом приступити и најсветијој тајни нашој, св. тајни причешћа. Пост је Црква установила зато, да се њим чистимо од својих гријехова, да се научимо послушности и смјерности, да зауздамо тијело и душу своју, да не падну у гријех. Није дакле Бог заповједио пост Себе ради. већ нас ради и ради нашег савршенства. Кад би се човјек могао усавршити и у свему честит постати и без поста, не би нам требало поста. Али тога ми нијесмо без поста кадри извести. У посту је борба нашег духа са нашом грјешном природом и само онај, ко се упусти у ту борбу, може побиједити, а без поста то не иде.