Istočnik

— 71 —

своју природу. Тој његовој здоћи и свјетске прилике иду на руку, па га још више одвлаче са Вожјега пута. Главни створ у свијету јесте човјек. Зато би већ поквареност човјекова била довољна, да назовемо свијет „прељубним и грјешним''. Човјек би као најсавршенији створ, као круна природи, морао бити доиста узор-створење, а то би и било, да је сачувао природу своју онако чисту, како му је Бог створио. Сјем човјека и остала природна бића нијесу данас више у онакову савршенству, као што их је Бог створио. А и то је са човјечјег гријеха, јер је човјек створен, да господари свијетом, а кад је окаљао себе гријехом, нарушио је тим савршенство и осталих створова, који су саздани њему на службу. Тим је и он кажњен више, него да је остало све у првобитном поретку, јер се мора више мучити са таквим несавршеним, изопаченим створовима. Но са таквим песимистичким гледиштем на свијет не смијемо ипак претјеривати. Ни Господ Исус Христос није безувјетно осудио свијет као потпуно зао, већ само као подобан, да заведе човјека, јер утјече превише на чулност његову. Човјек и ако је прељубан и грјешан може и светим постати; несавршенство у створова може се савршенством, светошћу човјековом и поправити. Ради тога је потребно, да човјек усавршавањем својим исправља оно, што је гријехом својим покварио: и себе и спољашњу природу. Да није гријеха, не би било ни весавршенства, зла, а кад нестане гријеха, нестаће и тога зла. Човјек од свијета може начинити или рај или пакао. Но хришћанин мора тежити, да се „прељубност и грјешност" свијета изгуби, јер не чини ли то, одговоран је не само за себе, већ и за несавршенство свијета, које је пошљедица његовог духовног зла и немара. Примјери: лијен човјек забатали и себе и све ствари у својој кући, те су оне још много несавршеније, него што би иначе биле; пијанац упропасти себе и све што има, а што му остане, искварено је, пропало и т. д. Наука: Пази на свој живот, јер злоћом својом не само да себи шкодиш, већ развраћаш и друге људе на „прељубност и грјешност" и увећаваш зло у свијету, а за то те чека велика одговорност. Земља да је ироклета с тебе .. / (I. Мојс. 3, 17—18). Твшко свијету од саблазпи! (Мат. 18, 7). Сав свијеш је крив Богу (Рим. 3, 19). Твар се иокори ироиадливостп не од своје воље, веЛ за вољу онога, који је шкори (Рим. 8, 20). Кроз једног човјека уђе гријех у свијет (Рим. 5, 12). Љубав ирема свијешу јесте пеиријатељетво ирема Богу (Јак. 4, 4).