Istočnik

— 77 —

Хајдмо даље! Ви знате, да друштво утјече на човјека, особито на. човјека млада. С ким се дружиш, примаш и његово убеђење. Од васпитања и друштва зависи и будући карактер човјеков. Ако се држпга доброг друштва, бићеш добар, ако се из малена запојшп туђим рђавим мислима, остаће у теби те мисли задуго. „ Ко се дошичв смолв, би^ч црп и (Сирах 13, 1) — рекао је још старозавјетни мудрац. Ја мислим, да ћете разумјети, шта хоћу тим да кажем! Ви имате још и особито друштво: књигу. Књига је као и човјек: и она ти говори. Али као што не смијеш вјеровати сваком човјеку, тако не смијеш вјеровати ни свакој књизи, јер те многа може покварити. Не пишу сви људи књиге из унутрашње своје потребе, да даду израза својим добрим мислима, или да поуче кога, већ многн тјерају с књигом шпекулацију, а многи хоће да преко књиге рагаире своје зле мислп. Хришћански младић мора пазити, какву ће књигу читати, мора их биратн, као што бира себи друштво. Па још има много узрока, који човјека могу одвести у невјерје. Н. пр. страсти. У страсти човјек изгубн разбор, изгуби компас, па се лако и сам изгуби. Или н. пр. недоумице и разне сумње, које се буде у нама некад и против наше вољз. Петар се одриче Христа и поелије толиких Господњих чудеса, Тома чак и послије Васкрсења тражи, да опипа ребра Господња. Или н. пр. неиспуњене жеље. Ево нам за то лијепе потврде у данашњем св. јеванЈјељу. Отац болеснога дјетета, о коме смо данас читали, зацпјело се с вјером од куће кренуо, с вјером да ће Галилејац, о ком се проносе толики чудни гласови, зацијело исцијелити и његова сина, а та је вјера његова немоћи апостолском силно бнла пољуљана, пролазила већ, како сам каже „(шсо можеш што и ) у невјерје. Ја признајем, да се човјек, особито млад, не може увијек одржати да му се у дугаи не породи каква сумња. И нехотице ти дође до руке каква књига, у кг.јој нападају и исмијанају Бога и вјеру, па те наведе, да размишљаш о томе и ту^и разлози могу на тебе да дјелују, да се заиста пољуљаш. То је против твоје воље било. Или доЈје човјек случајно у друштво, које се не одликује побожношћу, па и нехотпце понесе из њега отровну жаоку невјерја у срцу свом. Или наи^е каква непогода, катастрофа на чснјек1, која га тако силно потресе, да за тренут превладају њим осјећаји, који му нијесу иначе мили. Хоћу ли рећи, да је све то гријех? — Нећу! Није то гријех, већ немоћ наше природе, а гријех је, ако се вољом подчмо таквим мнслима те останемо у невјерју. Гријех је трпјети и његовати у себи клицу невјерја. А онај, који угушује зло у себи не гријеши. Ко при-