Istočnik

Бр. 14.

источник

Стр. 217

А Пилат као нзван себе стаде говорити: — Умио сам руке .. - Ливија, — умно сам руке ... * * * Јуда стао бјежати, ни сам не зна куда. Но изиајица није ни могао да не бјежп: њсглЈе стала прогонитн савјест; њезин глас није могло ништа заглушити, ни умор ш№ешка физичка бол. — »Распни га!« Дивља вика звјерске руље звоњаше Искариоту још у ушима, намргођено лице искривило му се од очајања и у страху луташе постранце. Освијетљена мјесечином долина није давала очима уживања. Камење посијано, и само камење. Зажарено од сунца, а неопрано кристалном струјом потока, није се преко ноћи охладпло н жегло је босе ноге Јудине. Ах, како бн радо у тај пар Јуда одахнуо гдјегод иод кровом, и да чује љубазну ријеч; рад би да угасп жеђ — али не може, јер су извори около усахнули, На земљу би да легне, али она пече н боде као оштрицом копља својим камењем. Она не ће издајице, — та грјешна земља... И нигдје, нигдје чути људскога гласа, као да су сви људи изумрли, и у цијелом свијету остао само један он — Јуда са нробуђеном савјешћу. Са меланхоличног неба гледале звијезде. Но у тим небесним светим очима Искариот чита само пригушену жалост и укор њему — издајици. Јуда бЈежао и бјежао... Рипљући и сав окупан у зноју јурио је само напријед и напрнјед. Долетио до развалина негдашњег људског стана. Застаде, мутна погледа премјери гомилу камења и хтједе да уђе у те развалине — али га савјест задржи. Јуда чу њези.н мукли глас: — Обазри се! Он се обазрије. Обазрије се и затрепта као лист од маслине, кад га дирне вјетар с галилејских гора. Шта је оно тамо? -- Голгота!.. Да, да, ено је гдје се помолила и три крста на њој! На средини је крст распетога Учитеља, озарен впше од Других, мјесечевом свјетлошћу. Сјаји се над тим крстом сребрени ореол. као да само небо дира тај крст. — Страхота. —• Страхота!.. — изусти Јуда, и глас му се изгуби у пустпњи. II он поче даље да бјежи. Подигла се магла. У магли хтједе издајица да се изгуби, да не види Голготе и крстова. Он би рад да се и сам расплине у маглу, да га с њом нестане, али се она стаде у колуте мотати и губити пред њим. А савјест му опет трза душу. кида је без сажаљења. без милосрђа, као и камење што му рањаваше ноге. На путу зинуле провалије. Јуда би радо да се стрмоглави у ма коју, да прекрати себи муке — али би се на једном уздигла преграда. Искариот застане за час, па опет бјежи блијед и изнемогао. И нехотице се обазрије, и само Голготу. само њу видје. Магла му не заклања впше свете стијене... Мјесец као свјетиљка обасјава је... Блиједе усне Јудине стадоше нешто бесмислено шаптати. — Са стиснутим песницама стаде некоме пријетити Савлађујући се, Јуда стаде проклињати час, кад се родио, и на једном застаде. Отвори очи широм. Снази два три корака пред собом смокву, коју је

Ј * / /'