Istočnik

Стр. 314

ИСТОЧНИК

Бр. 20

II заиста, погледајтс на те освитке. и на те споменике! 0 чему они говоре? Они говоре о томе, да је негда у Италији и у Помпеји и у катакомбама — у том хришћанском подземном Риму — био бујан живот. Но они говоре још о многом : они казују и о карактеру тога живота и о његовом концу. У Помпеји се живило V сред њежности н раскоши и само за њежност и раскош. У подземном Риму живило се у биједп п сиротињи. — У Помпеји су се дизали храмови и жртвеницп богињама љубави и плодностн и боговима рата и гошћења. — У Катакомбама узносиле су се жртве Христу, похваљивала се смијерност и кротост. У Помпеји су се шириле прекрасне бање, гдје су разњежени пријатељи јели. пили. веселили се и наслађавали се. — У Катакомбама, у скромним кутнћима стајале су купке светога крштења. — У Помпеји по зидовима кућа блистале су се разне непристојне сцене, полу голе фигуре богова, богиња и људи. — У Катакомбама поглед хришћанина наслађивао се ликом Спаситеља у виду доброга пастира, крстом символом спасења, голубом. старозавјетним патрпјарсима и томе слично. У Помпеји су још пили и веселили се. — У Катакомбама су се молили, вјеровалн, надали се и без роптања умирали за своју хришћанску вјеру. — Али, шта је даље било? Пропала је Помпеја од пепела Везувљева. Заборављени су подземни станови првих исповједника вјере Христове. — Но у недавно вријеме откривен је заборављени улазак у Катакомбе и откривени су станови хришћана прве цркве. Археолози су открили и Помпеју. И на ново устаје далека прошлост. Ево псторије пропасти Иомпеје, како је казују савременици те катастрофе Плиније и Касије Дион. »Из горе се извио, — пише Плинпје млађи, — страшан црн облак (то бијаше 24. августа 79.), од кога је долазио смрад; из њега сијеваше ватра попут муње, само много јача. Облак се одмах стаде спуштати и покри све море тако, да нијесмо могли виђети ни острва Капреје нп Мизенскога предгорја. На нас је почела падатн киша пепела, али не тако густа. Обазријевшп се видим бујицу гусгога дима, гдје се ваља као брза ријека. То бијаше поток лаве. Скренемо с пута у поље да нас не загњави стиска свијета, који је бјежао; на брзо нас покри тама н то не онака, као што бива у вријеме облачне ноћи без мјесечине, већ онака, као у затвореној соби без свијеће. Ужасно бјеше кричање дјеце, плач жена и вика људи; дјеца плачући зову оца и матер, они им се одзивљу и зову их к себи: једно друго могаше наћи само по гласу; једни су јечали н оплакивали сами себе, други — своје домаће; неке је мучио страх од смрти, те су вичући желили да што прије умру; други дижући руке молили су богове да их спасу; но већина видјела је да је дошла пошљедња вјечна ноћ, да сатре и васиону и богове*). — »Свијету се причињало, да су виђели људе огромне величнне као што се сликају гиганти, — (ово сад описује историју пропасти Помпеје историчар Касије Дион); ове фигуре причињале су се час на гори, час да ходају по околици и по самим градовима, и по ваздуху да лете; оне су им се причињале и дању и ноћу. Ва тим је дошла тешка запара и почели су ударци земљотреса тако јаки да се сва равница љуљала а горе се мицале и дизале у вис. Под земљом се чула тутњава као грмљавина, а на земљи страшан шум. На једном ускипн море; шум му одјекиваше на небу; за тим се чуо ужасан тресак као да се горе руше. Из врхунца горе излети огромно камење, за тим изби ватра и облак дима помрачи ваздух и закри сунце, као за помрачења. Дан се претвори у ноћ; мјесто свјетлости

*) О избацивату Везува кавује Плиније мдађи у два писма писана Тациту.