Istočnik

Бр. 20.

И С Т 0 ч н и к

Стр. 315

наста тама. Људи држаху да су се из земље дигли гиганти, јер су се свуда у диму причињале исполинске фигуре и звук труба; други држаху, да се руши васиона, да се обраћа у свој првобитни каос или да сагоријева ватром. Све је у ужасу бјежало; једни с поља у кућу, други из куће на поље; једни с мора на копно, други к мору; свакоме се чињаше да је еигурнији онђе, гдје га није. Вјетар ношаше густу кишу пепела, којим напунн и покри земљу, море н ваздух. . 1>удн, усјеви, стада — све је то пропадало овдје ондје; птице и рибе изгинуше. Оепео засу читава два града Херкуланум и Помпеју у часу, кад су им становници сједили у театру, киша пепела бијаше тако обилна, да је допрла до Африке, Сирије, Егиита> а у Риму напунила ваздух и потамнила сунце. У Риму неко вријеме бијаше ужасан страх, јер нијесу знали за узрок тој појави н није се могло предвиђети, како ће се свршити, и тамо су мислили, да васиона пропада, да сунце пада на земљу, да се земља диже к небу. У први мах маса пепела није у Риму учинила великога квара, али је кашње дошла од тога велика зараза, од које је помрло сила свијета*). (Свршиће ое).

Допис. Освештање цркве у Самобору, код Гацка. У петак, 3. октобра о. г., у 6 х 1 2 сати изјутра, кренуо се високопреосвештени Мптрополит херцеговачки, Господин Петар, у пратњи свога ђакона Риста В. Сировине, у знаменито село Самобор, да освешта тамошњу нову цркву. Јутро је било врло красно, као да смо у мају мјесецу, а не на прагу зиме. Пред полазак поздравио се Господин Митрополит са свештенством, које је поранило, да му, уз цјелов архијерејске деснице. пожели сретан пут. Звона са велељепне мостарске цркве весело су брујала, а кроз улице грађанство је одушевљено поздрављало свог омиљеног Архијереја. Прошавши државну виноградарску станпцу, окренусмо са старе тесте, која води Благају, лијево, на нову тесту, уз питоме Гнојнице и Драчевице, гдје успијева најизврснија мостарска лоза. Сунце је већ нрилично одскочило на небесном своду, милујући те сзојим благим зрацима, а сваки додир тпхог повјетарца као да те још више оживљава и подмлађује. Доље гледаш мостарско поље »Бишће«, у ком се, као у оазама, бјеласају чувене подрумарске радње. — Од Благаја се вијуга кроз поље бисерна ријечица Буна, те се код мјеста истог имена улијева у Неретву, залијевајући многобројне маслине, и запљускујући развалине пространих дворова Али-паше Ризванбеговића. Доље ти остаје касаба Благај, више кога гледаш према себи развалине чувеног града Херцега Шћепана, као да би га преко ове провалије руком дохватио. Вијекови су порушили и усамили ову некадашњу српску величину, само што сад на отрцана леђа каменитог старца слијеће јато дивљих голубова, или се одмара по који сури орао, стријељајући доље, у низину. Испод града продире понорнпца Буна, крај чи.јег широког извор-језера пече кахву коштуњави и мрки шех, те путницима — посјетпоцима прпча чудне приче из старог земана,

*) Касије Дион оиисује овај догађај у својој „римској историји" (XXVI. 21) На нетнаест година нред разорењем Номиеје Везув је мало избацивао, а дотле су га држали за мртав и одавна утрнути вулкан ; као што свједочи знаменити историчар Страбон.