Istočnik

Бр. 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 311

што би вријеђало тајну. Допуштање ово чини црква поглавито из тога разлога, што и код бијеснијех наступају такви моменти, када су они при свијести. Таквом приликом треба да се корисги свећеник, те да болника таквог исповједи и причести, не жглећи при томе ни труда ни времена, те обилазећи га што чешће. (Ц. В. 1889. 11 ; СрБулгаковтв: НастолБнал книга. Стр. 778). Могу ли се св. тајне ПричслаЛа удосто/ити они, који умиру ушљед повраЛања ? У „Учитељном Извјестију" црква је јасно означила, коме се може односно не може дати св. Цричешће. Тако су св. тајне Тијела и Крви Христове лишени: екскомуницирани, јавни грјешници, блудници и блуднице, наложници, прел.убочинци, врачари, светотатци и други овима слични. Овакови, док се истински не покају, никако да се св. Тајне причешћа не удостоје („Учителвное Изв^стГе", стр. 20. Служебникт>. Сарајево. год. 1898). Исто се тако не смију причестпти „ни луде нити обамрли" (Исто, стр. 20 на и >сорот г к). Из овога се види, да се у категорију недостојних св. причешћа не могу пикако убројати они, који су на самрти а болују од непрестаног повраћања. Јер зашто да се такови лише примања св. Тијела и Крви Христове, ако они истински вјерују и искрено се за гријехе своје кају? Зар црква не удостоЈаеа св. причешћа породиље на самрти и жене, које обично имају, већ и на основу онога догађаја у св. јеванђељу, како Христос није одбно од себе хемороидалну жену, када га се дотакла? (Мр. У. 34). Или зар црква не причешћује у случајевима смрти чак и оне велике грјешнике, који су под црквеном епитимијом, па и бијесне? И најаослије, ниједним црквенијем правилом није забрањено причешћивати оне бплнике, који повраћају, а на самрти су, из чега се даде само извести, да је свећеник дужан и такове причестити само ваља да пази на моменат, када повраћање престане и болесник се за неко вријеме смири. Разумије се, да се у таквим случајевима тражи од свећеника велика обазривост и пажња, те се од њега захтнјева, да у приаравности какав чист суд или платно има, да би у случају повраћања и послије причешћа у исти суд или платно повраћено покупио, исто спалио, те пепео у текућу ријеку просуо. Истина да Требник Петра Могпле (0 причешћу, стр. 326) прописује, да се таковима, који неирестано повраћају, не даје божанствено причешће из бојазни од оскврњења саме тајне, него да је за такове довољно, ако су очистили савјест своју исповијеђу, те показали само срдачну жел>у за причешћем. Но ово би било посве неоправдано, те већ из горњих разлога и неупутно, установљавати једно опће правило,