Istočnik

Бр. 21.

ИСТОЧНИК

Стр. 327

Јерусалим г. 1704. чије је одломке, иошто се оригинал изгубио, приопћио Ст. Новаковић у Гласнику срп. уч. друштва ХХХГ. стр. 292.-310. по издању 0. Бођанскога у ЧтешлхЂ при имп. обгцеств^ћ исторш и древностеи россшскихг 1861. Рачанинов путопис писан је народним језиком. За њ се може рећи да је последњи производ литерарни у коме се очувао народни говор, који ће на брзо да истисне руско словенски језик. Приопћујући одломке овога путописа преко Биограда, Ниша, Врање, Велеса и Солуна па даље на мору, рекао је Новаковић, да је ово једини путопис српски у Свету земљу, док се руска литература може похвалити већим бројем таквијех путописа. Но на срећу путопис Рачанина не остаје усамљен у нашој књижевности. Преврћући овога љета једну приватну књижницу, наиђосмо на један рукопис на дебелој хартији мале осмине. У том рукопису опширно се описује путовање у Јерусалим ■Јоаникија , намјесника манастира Раковца и два калуђера истога манастира: јеромонаха С-илвсстра и јеромонаха Јоасафа у г. 1745. и 1746. Путопис је писан руско-словенским језиком и ја држим да не ћу погријешити ако узмем, да је овај литерарни производ први плод школе Малоруса Манојла Козачинског. Путне биљешке водио је јеромонах Силвестар, који себе назива молером а доказ своје сликарске способности оставио је у самом рукопису, пропраћајући који пут цртежом светиње јерусалимске и околпце. Овај путопис не може се поређиватп са модерним путописима. Прије свега њега је писао монах, побожни путник, који се иа путу највише интересује за цркве и светиње, гато се нарочито опажа у опису Свете Земље, коју писац илуструје и оживљава причама и призорима из Светога Писма, не пуштајући из вида ни најмањи детаљ. У првом дијелу путописа, гдје се описује пут до Солуна па даље на мору до Свете Земље, упућен је писац више на себе и своју околицу^ а који пут показује смисла и за оцјену природних љепота. У другом дијелу, гдје се прича о бављењу у Светој Земљи, погружен је смирени монах у дубоке мисли, заборављајући на се и околину, пратећи само моменте и слике из земаљског живота Исуса Христа, који се одиграли на светом земљишту. У овом дијелу путописа жељети би било више историјскога и етнографског елемента, али њега нема у обилатој мјери. У том погледу занимљивији је путопис Рачанина, који је с особитим интересом биљежио народна вјеровања и називе. Но уједно је Јеротије много наивнији од Силвестра, који је већ имао вишу и бољу спрему. Рекао бих даље, судећи по одломцима Рачанинова путописа, да Силвестар показује више смисла за црквене ствари од Јеротија. Детаљно поређење оба путописа показало би јасно преимућство једнога путописа над другим. Пначе је писац на путовању марљиво биљежио мјеста и ријеке поред којих је пролазио и прелазио, а нарочито је брижљиво биљежио растојања једнога мјеста од другога. Описујући путне згоде и незгоде, не може писац а да их који пут не прикаже на неки хумористичан начин. Од интереса је даље овај путопис и стога, што нам баца неке свјетлости на споменутог Христифора Жефаровића, који је са нашим хаџијама такођер скупа путовао. Из путописа види се да је зоограф Христпфор био вјешт и окретан човјек, који је нашим путницима у незгоди свагда био на руци. Христифор је волио даље да замеће шалу, но због ње мало да није страдао на путу кроз Маћедонију од суботичкога попа Тимотија. Како је пак овај путопис један од првих почетака оригиналнога рада код Срба у Угарској у првој половини ХУШ. вијека и како је тај путопис труд ђака